Naša književnost

340 Наша књижевнсст

Х. „Фридрих Пруски казао је врло добро: „Свако треба да спасава а за Гасоп (на свој начин). Говорио Је: „Мислите како хоћете, само слушајте.' Али, на самрти је признао: „Уморио сам се владајући робовима". Такозвани велики људи увек су страшно противречни. Ово им се прашта заједно с другим глупостима, ма да противречност није глупост: будала је упоран, али не уме противречити. Да, Фридрих је био чудан човек, стекао је славу најбољег немачког владара, а није марио Немце; чак није волео ни Гетеа ни Виланда...“

ХЛ. „Романтизам — то је страх да се погледа истини у очи“, рекао је синоћ поводом Баљмонтових стихова. Сулер се није сложио с њим и, шушкајући од узбуђења, прочитао је још једном стихове врло патетично.

—- То, Бовушка, нису стихови, већ шарлатанство и галиматијас, "како су говорили у средњем веку, то је бесмислено преплетање речи. Поезија је ненамештена; кад је Фет писао:

„не знам ни сам шта ћу певати већ само да песма зре!"з

тиме је изразио истинско, народно осећање поезије. Ни сељак не зна

шта пева — ох, ој-хој, еј, а испада права песма, право из душе, као у птице. Ти ваши нови све измишљају. Постоје такве француске глупости као »агнсје де Раг5«, — такви су стихови твојих стихокле-

паца. И Њекрасов је све одреда измишљао своје стихове.

—_ А Беранжер запитао је Сулер.

— Беранже је друго! Шта има заједничко с Французима» Сладострасници су; духовни живот није за њих тако важан као плотски. Французу је жена пре свега. Они су овештао, изнурен народ. Лекари веле да су сви сушичави сладострасници.

Сулер је почео да се препире својственом му искреношћу, избацујући нејасно много речи. Лав Николајевич га је погледао и рекао смејући се широко:

__ Ти си данас ћудљив као госпођица којој је време за удају, а младожење нема...

ХП. Болест га је још више сасушила, сагорела је нешто у њему, и он је унутарње постао као лакши, прозрачнији и животу приступачнији. Очи су му још оштрије, поглед продиран. Слуша пажљиво и као да се сећа заборављеног или уверено чека ново, још непознато. У Јасној Пољани ми је изгледао као човек коме је све познато, који више нема шта да научи, човек који је решио сва питања.

ХШ. Кад би био риба, пливао би, наравно, само у океану, никада не би залазио у унутрашња мора, а поготову не у слатке воде река. Овде око њега се тиска и врти некаква ситнеж; оно што им говори није ни занимљиво ни потребно, а његово ћутање нити их плаши

клажљањичу