Naša književnost

342

Наша књижевност

ХМШ. О науци.

„Паука је слитак злата који су направили алхемичари. Ви хоћете да је упростите, да је учините разумљивом читавом народу; то значи: исковати много лажног новца. Кад народ буде схватио истину о вредности тог новца, неће нам бити захвалан."

Х1Х. Шетали смо по Јусуповском парку. Сјајно је причао о наравима московске аристократије. Поред једне леје радила је висока руска сељанка; сагнута под правим углом обнажила је слоновске ноге и тресла огромним грудима. Пажљиво ју је погледао.

— Ето, на оваквим кариатидама одржавала се сва та великолепност и лудило. Не само радом сељака и снаша, не само кулуком, већ дословно крвљу народа. Да се племство није с времена на време спаривало ево са оваквим кобилама, оно би већ давно изумрло. Тако трошити снагу као што ју је трошила омладина мог времена, не може се без последица. Али, истутњивши се, многи су се женили кметицама и давали добар пород. Тако је и ту спасавала сељачка снага. Она је свугде од користи. И потребно је да половина рода увек троши сву снагу на себе, док се друга половина растварала у густој сељачкој крви и њу такође мало разблажавала. То је корисно.

ХХ. О женама говори радо и много, као француски романсијер, али увек са оном грубошћу руског сељака, која ме је раније непријатно тиштала. Данас, у Бадемовој шуми, запитао је Чехова:

—- Јесте ли били велики женскар у младости 2

Антон Павлович се збуњено осмехнуо и, чупкајући брадицу, рекао нешто неразговетно, а Лав Николајевич гледајући у море, изусти:

— Ја сам био неуморан...

Рекао је то скрушено, употребивши на крају реченице папрену, сељачку реч. Тада сам први пут приметио да је ту реч изрекао тако просто, као да не зна бољу којом би је заменио. М све сличне речи, које су излазиле из његових косматих уста, звуче просто и обично, губећи негде своју солдачку грубост и прљавштину. Сећам се мог првог сусрета с њим, његових речи о „Варењки Орлесовој““ и „26 и једна“ Са обичног гледишта, то је био низ „непристојних“ речи. Осећао сам се збуњен и чак увређен; изгледало ми је као да сматра како ја не могу да разумем други речник. Сада разумем да је било глупо осе ћати се увређен.

ХХ!. Седео је на каменој клупи под кипарисима, сувоњав, ситан, сур, а ипак налик на Саваота, који се мало уморио и разонођује се покушавајући да звиждуће као зеба. Птица је певала у густишу тамног зеленила; гледао је тамо шкиљећи оштрим очима и, наместивши као дете усне у трубу, невешто звиждукао.

—- Како се само птичица љути и разјарујег Каква јер

Испричао сам му о зеби и о осећање љубоморе, које је карактеристично за ту птицу.