Naša književnost
Три сусрета :343
— За цео живот једна песма, а љубоморна. У човеку сто: песама у души, али га осуђују због љубоморе — да ли је право, запитао је замишљено и као да сам себе пита. Има таквих тренутака кад човек говори о себи жени више него што би требало да она зна. Он је рекао и заборавио, а она памти. Можда љубомору рађа страх од понижења душе, бојазан да не будемо понижени, смешни> Није опасна она жена која држи за... већ за душу.
Кад сам рекао да се у томе осећа противречност с „Крајцеровом сонатом“, по читавој бради засијао му је осмех, и онда је одговорио:
— Ја нисам зеба. ј
Увече, на шетњи, неочекивано ми рече:
— Човек преживљује земљотресе, епидемије, ужасе болести и свакојака душевна страдања, али за сва времена за њега је била и остаће најтежа од свих трагедија, трагедија спаваће собе.
Говорећи то, свечано се смешкао, — понекад је имао тако широк, спокојан осмех човека, који је савладао нешто крајње тешко или кога је гризао оштар бол и одједном ишчезао. Свака мисао упија се у његову душу као крпељ; или је одмах откида, или је пушта да се напије довољно крви и да онда неприметно отпадне сама.
Причајући занимљиво о стоицизму, одједном се намргоди, цмокну уснама и строго рече:
— Стјоганоје, а не стјожаноје; има глагол стегатј и стјажатј, а нема глагола стежатј“...
Та реченица очито није имала никакве везе с философијом стоика. Приметивши моју недоумицу, показа ми главом на врата суседне собе и брзо рече:
— Они тамо веле: стјожаноје одјејало.=“
И настави:
— А сладуњави брбљивац Ренан...
Често ми је говорио:
— Ви лепо приповедате — својим речима, снажно, некњишки.
Али је готово свагда запажао немарност језика и примећивао полугласно као за себе:
— Слично, а поред њега апсолутно — кад је могуће рећи савршено! |
Понекад је прекоревао:
— ЈЉигав тип — зар је могуће ставити упоредо те две речи тако различите по духу. Не ваља...
Његово фино осећање језика изгледало ми је понекад болеснооштро; једном ми је рекао:
# Стегатј = прошивати, стјажатј = набављати, добијати,
## Стјоганоје одјејало = јорган. Толстоју је сметало што је неко направио погрешно трпно стање од глагола стегатј, што се често чује управо кас код нас донешен место донесен. — Пр. прев.
ари