Naša književnost

_"—"—— ~ |

352

Наша књижевност

На међи имања великог кнеза А. М. Романова, стојећи тесно један уз другога, разговарали су тројица Романових: господар АјТодора, Георгије и још један, чини ми се Петар Николајевич из Дилбера — све наочити, крупни људи. Пут је био закрчен једнопрезима, а на средини се препречио јахаћи коњ. Л. Н. није могао да прође. Загледао се у Романове, строгим, захтевајућим погледом. Али они су се још раније окренули од њега. Јахаћи коњ затапка на месту и скрену мало у страну, пропуштајући Толстојевог коња.

Јахао је ћутке око два минута, па рекао:

— Познали су ме, будале.

И опет мало после:

— Коњ је разумео да треба уступити пут Толстоју.

ХХХУШ. „Чувајте се пре свега — за себе, тада ће и људима много остати".

ХХК!Х. „Шта значи — знати2 Ето, знам да сам Толстој, писац, да имам жену, децу, седу косу, ружно лице, браду, — све то стоји у пасошу. А о души у пасошу не пише, о души знам једно: душа хоће близине Богу. А шта је Бог» Оно чега је делић моја душа. То је све. Ко се научио да размишља, томе је тешко веровати, а живети с Богом може се само версм. Тертулијан је рекао: „Мисао је зло.

ХЕ. Без обзира на једноликост своје проповеди, овај човек као из бајке безгранично је разнолик. а

Данас, у парку, разговарајући с хоџом из Гаспре, држао се као поверљив, припрост сељак, коме је дошао час да помисли на крај својих дана. Малешан и као намерно још више скупљен, поред крепког, чврстог Татарина изгледао је као старчић, чија се душа први пут замислила над смислом битисања и који се боји питања пониклих у њој. Зачуђено је подизао космате обрве и плашљиво мигајући оштрим очицама, угасио је њихов неиздрживи, продирни пламичик. Његов проницљив поглед непомично се упио у широко хоџино лице, а зенице су изгубиле оштрину која збуњује људе. Пастављао је хоџи „детињска“ питања о смислу живота, души и Богу, необично вешто замењујући стихове Корана стиховима Јеванђеља и пророка. У суштини, играо се, чинећи то чудесном вештином, доступном само великом уметнику и мудрацу.

А пре неколико дана, говорећи с Тањејевим и Сулером о музици, као дете се усхићавао њеном лепотом, и видело се да ужива у свом усхићењу, тачније: у својој способности да се усхићава. Говорио је да је о музици најлепше и најдубље од свих писао Шопенхауер, испричао узгред смешну анегдоту о Фету и назвао музику „немом молитвом душе“. :

— Како то нема» запитао је Сулер.

— Зато што је без речи. У звуку има више душе него у мисли. Мисао је као кеса, у њој су паре, а звук није ничим загађен, унутрашње је чист.