Naša književnost

354 Наша књижевност

Знам исто колико и други да нема човека који би више био достојан имена генија, сложенијег, противречнијег и у свему прекраснога, да, да, у свему. Прекраснога у неком нарочитом смислу, широком, неизрецивом; у њему је нешто што је у мени увек будило жељу да вичем свима и свакоме: гледајте какав човек живи на земљи! Јер он је, тако рећи, свеобухватно и пре свега човек, — човек човечанства.

Али мене је свагда одбијала од њега она упорна, деспотска тежња да се живот грофа Лава Николајевича Толстоја претвори у „житије иже во свјатих отца нашего блаженаго бољарина Лава". Знате да се већ одавно спремао да „страда ; жалио се Јевгенију Соловјеву, Сулеру што му то није пошло за руком, али није хтео да страда просто, из природне жеље да провери чврстину своје воље, него са отвореном и, понављам, деспотском намером да појача притисак својих религио-

зних идеја, тежину свог учења, да учини своје проповедање што убе-

дљивијим, да га у очима људи посвети својим страдањима и да их при мора да га приме, разумете ли, примора! Јер зна да то проповедање није довољно убедљиво; у његовим дневницима ће те, с временом, прочитати лепе примере скептицизма у погледу његовог проповедања и његове личности. Зна да „мученици и страдалници ретко кад нису де споти и насилници" — све зна! Па ипак говори: „Кад бих страдао за своје идеје, оне би остављале друкчији утисак“. То ме је увек одбијало од њега, јер ту осећам покушај насиља нада мном, жељу да неко завлада мојом савешћу, да је заслепи сјајем невино проливене крви, да ми се набије на шију јарам догме.

Увек је веома хвалио бесмртност с оне стране гроба, али му се сна више допада с ове. Писац национални у најистинскијем и најобухватнијем смислу те речи, оваплотио је у својој огромној души све недостатке нације, све убоштво проузроковано мучењима наше историје; његово магловито проповедање „неактивности“, „непротивљења злу" — проповедање је пасивизма, све је то нездраво врење старе руске крви затроване монголским фатализмом, која је, такорећи, хемиски непријатељска западу и његовом неуморном стваралачком раду, непрекидном активном противљењу злу живота. Оно што се назива „анархизам Толстоја“, у суштини и основи својој изражава нашу словенску антидржавност, црта опет истински национална, прастара, с нама срасла тежња да се „растуримо куд који“. М данас се одајемо страсно тој тежњи, као што знате, као што сви знају. Знају, али се разилазе, и то увек по линији најмањег отпора; виде да је то погубно па ипак гмижу још даље један од другога, та жалосна путовања буба шваба, и називају „Историјом Русије", државе изграђене готово случајно, чисто механички, напорима Варјага, Татара, Немаца са Источног мора и квартовских инспектора на чуђење њених грађана који поштено мисле. На чуђење, јер смо се сви разишли, и тек кад смо стигли до места од којих горих нема и даље се није имало куда, ето, онда смо се зауставили и настанили: такав мора да је наш

са личну