Naša književnost

Три сусрета 355

удес, таква судбина да живимо у снеговима и блатима, у суседству дивље Ерзе, Чуде, Мере, Весје и Муроме. Али појавили су се људи који су осетили да нам светлост не долази са истока, већ са згпада, и, гле, завршујући нашу стару историју Толстој жели —- свесно и несвесно -— да се испречи као висока гора на путу нације према Европи, према активном животу који строго захтева од човека највећи напор свих духовних снага. Његов став према емпиричком знању такође је наравно, дубоко националан, у њему се одлично одражава сеоски, староруски скептицизам незнања. У њему је све национално, и све његово проповедање јесте реакција прошлости, атавизам, који смо већ почели преживљавати, савлађивати.

Сетите се његовог писма „Интелигенција, држава, народ“, написаног 1905 године — како је то увредљива и злурада ствар! У њој звучи секташко: „Аха, нисте ме послушали“ Тада сам му написао одговор, оправдан самим његовим речима, да је „давно изгубио право да говори о руском народу и у његово име", јер сам био сведок да није хтео слушати и разумети свет који му је долазио да поразговара од срца. Моје писмо било је оштро, и нисам му га послао.

Ето, сад прави свој, вероватно, последњи скок да би својим идејама придао што већи значај. Као и Василије Буслајев, уопште је волео да скаче, али увек у правцу утврђивања своје светости и тражења нимбуса. То је инквизиторски, ма да је учење његово оправдано старом историјом Русије и личним патњама генија. Светост се постиже путем уживања у туђим гресима, путем гушења воље за живот, Људи хоће да живе, а они их убеђују: наш земаљски живот — то су ситнице. Врло је просто у то убедити руског човека: лењ је и ништа тако не воли као одмор од нерада. Уопште узев, он није, наравно, ни Платон Каратајев, ни Аким, ни Безухов, ни Нехљудов, — све те људе створила је историја и природа, а не Толстој; он их је само поправио да би што боље поткрепио своје проповедање. Али несумњиво је и необориво да је Русија у целини — Туљин доле, а Обломов горе. Да је Туљин, о томе сведочи 1905 година, а ла је Сбломов -– видите код грофа А. Н. Толстоја, код И. Буњина и свуда ско себе. Звери и варалице оставићемо по страни, ма да је звер код нас такође врло нациснална, — погледајте само како је пакосно-страшљива, поред све своје свирепости, Варалице су, наравно, интернационалне.

У Лаву Николајевичу има много чега што је код мене понекад изазивало осећање блиско мржњи, које је падало на душу угњетавајућом тежином. Његова силно зарасла личност — појава је чудовишта, готово наказна, у њему има нешто од легендарног јунака Свјатогора кога земља не може да држи. Да, он је велик! Дубоко сам уверен да осим свега о чему говори има много ствари о којима свагда ћути зак и у свом дневнику, ћути и, вероватно никад никоме неће рећи. То „нешто“ само је понекад и као наговештај избијало у његовим разговорима, као наговештај налази се и у двема свескама дневника