Naša književnost

356 Наша књижевност

које је давао на читање мени и И. А. Сулержицком. Мени оно изгледа нека врста „негације свих тврђења, најдубљи и најгори нихилизам који је поникао на тлу бескрајног очајања, које се ничим не може уклонити, и самоће коју, вероватно, пре тог човека нико није искусио с тако страшном јасношћу. Често ми је изгледало, у дубини своје душе, непоколебљиво равнодушан према људима, толико је 'виши и моћнији од њих да му изгледају као мушице, а њихова таштина смешна и јадна. Одвише далеко отишао је од њих у некакву пустињу и тамо се, највећим напором свих снага свог духа, усамљено загледа у „оно најважније“ — у смрт.

Целог свог живота се бојао ње и мрзео је, целог живота око његове душе трептао је „арзгмаски ужас“ 13 зар он, Толстој, да умрег Цео свет, сва земља гледа на њега, из Кине, Индије, Америке, одасвуд пружене су према њему живе, трепераве нити, душа његова је за све и заувек! Зашто природа не би направила изузетак од свог закона и не би дала једном човеку физичку бесмртност — заштог Наравно, одвише је разборит и паметан да би веровао у чудо, гли, С друге стране, кавгаџија је, испитивач м, као млад регрут, бесно тергвенчи од страха и очајања пред непознатом касарном. Сећам се у Гаспри, после оздрављења, прочитавши књижицу Лава Шестова „Добро и зло у учењу Ничеа и грофа Толстоја"/“ он је на примедбу А. П. Чехова да му се „не свиђа та књига“ одговорио:

__А мени се учинила занимљивом. Важно написана, а тако, занимљива. Та ја волим цинике, ако су искрени. Ето, он вели: „истина није потребна“, и тачно: што ће му истина» Свеједно ће умрети.

ИМ, приметивши очевидно, да га нису разумели, додао је, оштро се смешкајући:

Ако се човек научио да мисли, ма о чему било мислио, увек мисли о својој смрти. Тако и сви философи. Какве ту истине, кад ће доћи смрт.

Затим је почео говорити да је једина истина за све — љубав према Богу, али о томе је говорио хладно и уморно. А после доручка, на тераси, опет је узео књигу, нашавши оно место где писац вели: „Толстој, Достојевски и Ниче нису могли живети без одговора на своја питања и за њих је сваки одговор био бољи него ништа“, насмејао се и рекао:

__ Гле ти храброг берберина, отворено пише да сам ја преварио себе, значи преварио и друге. Па то јасно испада...

Сулер запита:

— А зашто берберинг

Тако, замишљено одговори, пало ми на памет; помодар је, гиздав, па сам се сетио берберина из Москве у селу на свадби код стрица сељака, Најлепши манири, и валс уме да игра, па због тога све и презире.