Naša književnost

Три сусрета · 357

Тај разговор наводим готово дословно; запамтио сам га врло добро и чак записао, као и многе друге ствари које су ме запањивале. Ја и Сулержицки много смо записивали, али Сулер је изгубио своје забелешке путујући мени у Арзамас. Уопште је био немаран, и ма да је женски волео Лава Николајевича, држао се према њему некако чудно, као мало с висине. Ја сам такође негде затурио своје забелешке и не могу их наћи, оне су код некога у Русији. Пажљиво сам слушао Толстоја, зато што сам тражио, и 'сад тражим, и до смрти ћу тражити човека живе, истинске вере. И још зато што се А. П. Чехов, говорећи о нашој некултурности, једном пожалио.

— Ето, свака реч Гетеа је записивана,5 а Толстојеве мисли губе се у ваздуху. То је, братац, руски неподносиво. После ће доћи себи, почеће писати успомене и — налагати.

Али даље, поводом Шестова:

— Немогуће је, вели, живети гледајући страшне авети. А откуд он зна: могуће или немогуће» Па кад би знао, видео би авети, и не би писао бесмислице, већ би се латио озбиљних ствари, као што је радио Буда.

Приметили су му да је Шестов Јеврејин.

— Не бих рекао, неповерљиво је рекао Лав Николајевич. Не, не личи на Јеврејина; нема Јеврејина који не верује, репите ми бар једнога... не.

Понекад је изгледало да се овај стари волшебник игра са смрћу, кокетира с њом и труди се да је некако превари: не бојим те се, волим те, чекам те. А сам оштрим очицама загледа: а каква ли си тиг Шта је за тобом, тамо даље» Да ли ћеш ме сасвим уништити или ће нешто остати да живи> |

Чудан су утисак правиле његове речи: „Добро ми је, ужасно ми је добро, сувише ми је добро.“ И одмах за тим: „Да ми је да страдам.“ Страдати — и то је његова истина. Ни тренутак не сумњам да би се још полуздрав искрено обрадовао да допадне тамнице, да оде у прогонство, уопште да прими мученички венац. Мучеништво, вероватно може у (неколико оправдати смрт, учинити је разумљивијом, прихватљивијом са спољне, формалне стране. Али никад, уверен сам, њему није било добро, никад и нигде: ни „у књигама премудрости“, ни „на леђима коња“, ни „на грудима жене" није осећао потпуну сласт „земаљског раја". Сувише је разборит и сувише познаје живот. Ево још његових речи: -

„Калиф Абдурахман имао је у животу четрнаест срећних дана, а ја сигурно нисам имао ни толико. И то све због тога што никада нисам живео, не умем живети за се, за душу, већ живим за изглед, за људе“.

А. П. Чехов рекао ми је, одлазећи од њега: „Не верујем да није био срећан“. А ја верујем. Није био. Али није истина да је живео „за изглед.“ Да, давао је људима, као просјацима, што му је било су-

та ле ==

е-=—

ака