Naša književnost

358 Наша књижевност

вишно; њему се допадало да их приморава, да их уопште приморава да читају, шетају, да једу само поврће, да воле сељака и да верују у непогрешивост религиозних домишљања Лава Толстоја. Треба тутнути људима штогод што ће их или задовољити или их забавити —- и нека само иду даље! Само да оставе човека у навикнутој, тешкој, а понекад и удобној самоћи пред безданим понором питања о „главноме“.

Сви руски проповедници, изузевши Авакума и можда Тирона Задонскога били су људи хладни, јер вера њихова није била жива и активна. Кад сам сликао Луку у „На дну , хтео сам да дам управо таквог старчића: њега занимају „свакојаки одговори“, али не људи; пошто се с њима неизбежно сусреће, теши их, али само зато да му не би сметали да живи. М сва философија, сва проповед таквих људи је милостиња коју они деле прикривеним гађењем, а под том проповеди звуче речи такође просјачке, жалостивне:

—_ Оставите ме! Љубите Бога или ближњега, и оставите ме! Проклињите Бога, љубите даљњега, и оставите ме! Оставите ме, јер сам ја човек и стога осуђен на смрт!

Нажалост је тако, одавно тако! МИ није могло, и не може бити друкчије, јер људи тумарају, измучени, страшно разједињени и сви оковани самоћом која им пије душу. Кад би се Толстој измирио са црквом — то ме не би ни мало зачудило. И ту би било логике: сви су људи подједнако ништавни, макар били и епископи. Управо, ту и не би било измирења, за њега лично тај поступак био би логичан корак. „опраштам онима који ме мрзе.“ Хришћански поступак, а под њим прикривен лак, оштар потсмех; може се схватити као освета паметног човека глупацима.

Не пишем све што бих хтео и како бих хтео. У мојој души 3за4вија пас, и слутим неку несрећу. Ето, стигле су новине, и већ је јасно: код вас тамо почињу „стварати легенду“: биле некад ленштине и беспосличари, а родили светитеља. Помислите како је то штетно за земљу управо сад, кад су главе разочараних људи оборене, душе већине празне, а душе најбољих пуне туге. Гладни, измучени моле да уђу у легенду. Силна је жеља да се утоли бол, ублаже муке! И ствараће баш оно што је он хтео, али што није потребно — житије блаженога и светитеља, а он је, велик и свет зато што је човек безумно и страшно леп човек, човек читавог човечанства. Овде у нечему себи противречим, али то није важно. Он је човек који је тражио Бога не за себе, већ за људе, да би њега, човека, оставио у миру пустиње коју је изабрао. Дао нам је јеванђеље, а ми треба да заборавимо противречности у Христу; упростио је његов лик, загладио у њему борбено начело и истакао покорност „вољи посланога“. Несумњиво, Толстојево јеванђеље је прихватљивије, јер оно више годи „болести“ руског народа. Требало је дати нешто том народу, јер се жали, својим стењањем потреса земљу и одвлачи од „главнога“. А

па лун