Naša književnost

359 Три сусрета ћ

„Рат и мир“ и све остало на тој линији не умирује тугу и очајање суре руске земље.

О „Рату и миру“ сам је говорио: „Без лажне скромности — то је Илијада. М. ИМ. Чајковски чуо је из његових уста исту оцену „Детињства“ и „Дечаштва“.

Сад су били код мене новинари из Напуља — један од њих дојурио је чак из Рима. Моле да им кажем шта ја мислим о „бекству“ Толстоја — тако веле: „бекство“. Нисам хтео да с њима говорим. Разумећете да је душа моја срдито узнемирена: не желим да видим Толстоја као светитеља. Нека остане грешник, близак срцу скроз грешног света, увек близак срцу свакога од нас. Пушкин и он — за нас нема ништа величанственије и драже...

Умро је Лав Толстој.17

Стигао је телеграм, и у њему је обичним речима казано: преминуо је. ;

То ме је погодило у срце, рикнуо сам од увреде и бола, и ево сад, у неком полусвесном стању, замишљам га онаког каквог сам га знао, видео, и тако бих хтео да разговарам с њим. Замишљам га у мртвачком ковчегу: лежи као гладак камен на дну потока и, сигурно, у

седој бради тихо је прикривен његов —- свима туђ — варљив осмех. И руке најзад спокојно скрштене — одрадиле су свој робијашки део. Сећам се његових оштрих очију — виделе су све скроз — и по-

крета прстију, који као да су непрестано нешто лепили из ваздуха, његових разговора, шала, сељачких, омиљених речи и некако неодређеног његовог гласа. М видим како је много живота обухватао тај човек, како је нељудски уман и језив.

Једном сам га видео онако како га, можда, нико није видео; ишао сам њему у Гаспру поред мора, испод имања Јусупова; на самој обали, међу камењем, опазио сам његову малу, углату фигуру у суром изгужваном оделу и изломљеном шеширу. Седи, подупро вилице рукама, између прстију вију се сребрне власи браде, и гледа у даљину, на море, а под његовим ногама послушно се ваљају, мазе зеленкасти таласићи, као да причају нешто о себи старом вешцу. Небо је било полуоблачно, по камењу су пузале сенке облака и заједно с камењем старац је час светлео, час тамнео. Камење је било огромно, с пукотинама, а по њему је лежала мирисава морска трава — синоћ је била јака плима. И он ми се чини као древни, оживели камен који зна сва начела и циљеве, који размишља када и какав ће бити крај камења и трава земаљских, воде морске и човека, и читавог света, од камења до сунца. А море то је део његове душе, и све около је од њега, из њега. У замишљеној непокретности старца привидело ми се нешто пророчанско, чаробњачко, усађено у таму под њим, израсло испитујући вршиком у сињу празнину над земљом, као да то он, његова усредсређена воља, призива и отурује таласе, управља кретањем облака и сенки, које као да помичу камење, буде их. Одједном, као у неком тренутном безумљу, осетио

НИ