Naša književnost

360 Наша књижевност

сам да је могуће да он устане, махне руком и да се море шчврсне, заледи, а да се камење покрене и завиче, све около да оживи, зашуми, проговори разним гласовима о себи, о њему, против њега. Немогуће је изразити речима шта сам тада осетио; у души је било и усхипење и страва, а онда се све слило у срећну мисао:

— Нисам сироче на земљи, док овај човек живи на њој!

Тада сам опрезно, да не би под ногама зашкрипео шљунак, окренуо натраг, не желећи да сметам његовим мислима, А сад, ево, осећам се сироче, пишем и плачем, — никада у животу нисам плакао тако неутешно, и очајно, и горко. Не знам да ли сам га волео, али зар је важно: љубав или мржња према њему2 Увек је побуђивао у мојој души осећања и узбуђења огромна, фантастична; чек непријатно и непријатељско осећање које би изазвао, добивало је облик који није тиштао, већ некако раскопавао душу, ширио је, чинио је осећајнијом и пространијом. Лепо га је било видети кад би се, вукући ноге као да заповеднички поравнава неравност пута, изненада појављивао на врата, иза угла, идући према вама ситним, лаким и брзим кораком човека који је навикао да много хода по земљи; затакне палце за појас, за часак се заустави, брзо погледа чврстим погледом који је сместа примећивао све ново и одмах упијао смисао свега.

— Здраво!

Увек сам преводио ту реч овако: здраво! нема у томе много задовољства за ме ни много смисла за вас, зли ипак — здраво!

Изиђе он — малешан. И сви одједном постану мањи од њега. Сељачка брада, грубе, али необичне руке, припросто одело и сав тај спољашњи, удобни демократизам многе је обмањивао, и често се могло видети како Руси, навикли да сусрећу човека „према оделу“ стара, слугинска навика! — почињу да каде оном мирисавом „искреношћу“ која се тачније назива свињством:

— Ах, рођени наш! Гле, какав си ти! Најзад сам удостојен да видим лице највећег сина своје родне земље! Буди поздрављен вавјеки вјеков и прими мој поздрав!

То је московско-руско, просто и срдачно, а ево јо:ш руско, „сло“ бодомислено“.

__ Лаве Николајевичу! Не слажући се с вашим религиозним философским погледима, али поштујући у вашој личности великог уметника...

Изненада, испод сељачке браде, испод демократски изгужване блузе диже се стари, руски господин, великолепни аристократ; тада људима искреним, образованим и осталим одмах почињу модрети носеви од неиздрживе хладноће. Пријатно је било видети то створење чисте крви, пријатно је било посматрати благородност и грацију покрета, поносну уздржљивост говора, слушати отмену прецизност убиствене речи. Био је управо толико господин колико је потребно за слуге. И кад су изавивали у Толстоју господина, јављао се лако, слободно и притискивао их тако да су се само грчили и пиштали.