Naša književnost
Три сусрета 341
· Једном сам се враћао из Јасне Пољане у Москву с неким „искреним“ руским човеком родом из Москве. Дуго није могао да дође себи, све се жалостиво смешкао и збуњено понављао:
= Но, но, добро брише. Строг, их!
ИМ, између осталога, узвикнуо је са очитим сажаљењем:
— А ја мислио да је заиста анархист. Сви понављају: анархист, анархист, па ја и поверовао.
Тај човек био је богат, крупни фабрикант: имао је велики трбух, дебело лице боје меса — зашто му је било потребно да Толстој буде анархист» Једна од „дубоких тајни“ руске душе.
Кад је Лав Николајевич хтео да се допадне, постизавао је то лакше од паметне и лепе жене. Седе код њега разни људи: велики кнез Николај Михаилович, сликар Иља, социјалдемократ из Јалте, штундист Пацук, неки музичар, Немац, управник имања грофице Клањмихел, песник Булгаков и сви га гледају подједнако заљубљеним очима. Он им излаже учење Лаоцеа, а мени се чини да је он некакав необични човекоркестар, који има способност да истовремено свира на неколико инструмената: на велику трубу, на добош, хармонику и флауту. Гледао сам на њега као и сви. Ето, хтео бих да га видим још једном, а нећу га видети никад више.
Дошли новинари и тврде да је у Рим стигао телеграм „који оповргава вест о смрти Лава Толстоја“. Мували су се, брбљали, с много речи изражавали сажаљење Русији. Руске новине недају места сумњи.
Пред њим је било немогуће слагати чак и из сажаљења; ни опасно болестан није га побуђивао. Просташтво је сажаљевати људе као што је он. Њих треба чувати, неговати, а не посипати их вербалним прахом некаквих отрцаних, бездушних речи.
Питао је:
= Не допадам вам се»
Требало је рећи: Да, не допадате.
= Не волите ме2 Да, данас вас не волим.
У питањима је био непоштедан, а у одговорима уздржљив, Као што и пристоји мудроме.
Прекрасно је приповедао о прошлости, а најлепше о Тургењеву. О Фету с доброћудним осмехом вазда нешто смешно; о Њекрасову хладно, скептично, али о свим писцима тако као да су то била његова: деца, а он отац који познаје све њихове мане и, ето, истиче рђаво пре доброга. И сваки пут кад је онекоме говорио рђаво, мени је изгледало да слушаоцима пружа милостињу због њихова сиромаштва; слушати његова мишљења било је незгодно, очи су се и нехотице обарале под оштрим осмехом, а у глави није остајало ништа.
Једном је огорчено доказивао да је Г. И. Успенски писао на тулском језику и да није имао нимало талента. А други пут, у мом прису. ству, говорио је А. П. Чехову:
па па вара сања: