Naša književnost

362 Наша књижевност

— То је писац! Снагом своје искрености потсећа на Достојевског, само што је Достојевски политикан, кокетан, а овај је простији, искренији. Да је веровао у бога, из њега би испао некакав секташ.

— Како то, говорили сте даје тулски писац и без талента»

Сакрио је очи под космате обрве и одговорио:

— Писао је рђаво. Какав му је језик: Више интерпункције него речи. Талент — то је љубав. Ко воли, тај је и талентован. Погледајте заљубљене, сви су талентовани.

0 Достојевском говорио је нерадо, усиљено, као нешто заобилгзећи, савлађујући.

— Да се упознао са учењем Конфуција или будиста, то би га умирило. То је главно што треба да знају сви и свако. Био је човек бујне пути, кад се расрди, на ћели му искачу чворуге и ушима миче. (Осећао је много, а мислио рђаво, учио је да мисли код оних фурјери-

ста, код Буташевича и других. Зато их је и мрзео целог живота. У крви

је имао нешто јеврејско. Био је сумњичав, самољубив, тежак и не срећан. Чудновато је да га тако много читају, не разумем зашто. Та то је тешко и некорисно, зато што сви ти Идиоти, Дечаци и Раскољникови, све то није било тако, већ све простије, разумљивије. А, ето, греше што Љескова не читају, прави писац — јесте ли га читали.

— Да. Много га волим, нарочито језик.

— Језик је знао дивно, до виртуозности. Чудновато је да ви њега волите, ви некако нисте Рус, ваше мисли нису руске, вређа ли вас што тако говорим> Ја сам старац и, можда, више не могу разумети садашњу књижевност, али све ми се чини да није руска. Почели су писати некакве нарочите стихове, не знам зашто су то стихови и за кога. Треба се учити писати стихове код Пушкина, Тјучева, Шеншина. Ето, ви, окренуо се Чехову, ви сте Рус. Да, да, прави Рус.

И умиљато се смешкајући загрли Чехова, који се збуни и поче дубоким гласом говорити нешто о својој вили им Татарима.

Чехова је волео и увек га гледао као да милује његово лице својим погледом, готово нежним у тај трен. Једном је Антон Павлович ишао по путељку парка са Александром Љвовном, а Толстој, још 60лестан у то време, седећи у наслоњачи на тераси, сав се некако истегао за њима и полугласно рекао:

—- Ах, како је мио, прекрасан човек: скроман, тих, као девојка. 44 хода као девојка. Просто — диван!

Једне вечери, у сумрак, мрштећи се, покрећући обрвама, читао је варијанту оне сцене из „Оца Сергеја“ у којој се говорило како жена иде да саблазни испосника; прочитао је до краја, подигао главу, склопио очи и јасно рекао:

— Добро написао старац, добро!

Испало је то код њега дивно просто, усхићење лепотом било је тако искрено, да никада нећу заборавити занос који сам тада осетио, занос који нисам могао, нисам умео изразити, али ме је стало огром-

по аде свуигуаса лао