Naša književnost

Три сусрета 363

ног напора да га пригушим. Чак се срце зауставило, а онда је све око мене постало оживљавајуће — свеже и ново.

Требало је видети како говори, да би се разумела нарочита, неисказана лепота његовог говора, као мало неправилног, претрпаног понављањима истих речи, засићеног сеоском простотом. Снага његових речи није била само у интонацији и трепету лица, већ у игри и сјају очију, најкрасноречивијих од свих које сам икад видео. Лав Николајевич имао је у једном пару хиљаду очију.

Сулер, Чехов, Сергеј Љвович и још неко разговарали су, седећи у парку, о женама; дуго је ћутке слушао и изненада рекао:

— А ја ћу о жени рећи истину кад једном ногом будем у гробу рећи ћу, скочићу у сандук, покрићу се поклопцем, и дед, ухвати ме тада! М његов је поглед блеснуо тако обешењачки — језиво, да су сви за часак ућутали.

У њему је, по мом мишљењу, живео дух дрског и испитујућег кавгаџије Васке Буслајева и део тврдокорне душе протопопа Авакума, а негде одозго или са стране прикривао се скептицизам Чаадајева. Про: поведало је и мучило душу уметника Авакумово начело, обарао је Шекспира и Дантеа новгородски кавгаџија, док се чаадајевско о њему потсмехивало тим забавама душе, а успут и њеним мукама.

А науку и државност убијао је старински руски човек, доведен до пасивног анархизма бесплодношћу својих многих напора да изгради човечнији живот.

То је чудо! Али црту Буслајева у Толстоју ухватио је неком тајанственом интуицијом Олаф Гулбрансон, карикатурист ,„Симплицисимуса“. Погледајте његов цртеж: колико је у њему сличности с правим Лавом Толстојем, и колико је на том лицу с покривеним, скривеним очима смелог ума, за који не постоје никакве неприкосновене светиње и који не верује „ни у кијање, ни у сан, ни у птичју грају“.

Стоји преда мном тај стари чаробњак, свима туђ, који је сам пројахао свим пустињама мисли у потрази за свеобухватном истином и није је нашао за се; гледам га, и ма да је велика туга због губитка, понос што сам видео тог човека ублажава бол и жалост.

Чудно је било видети Лава Николајевича међу „толстојевцима“; стоји величанствена звонара и њено звоно неуморно бруји читавом свету, а око ње трче мали, опрезни псићи, хоће да завијају као звоно и неповерљиво гледају један другога испод ока: ко је боље завијаог Мени је увек изгледало да су ти људи скроз испуњавали и јаснопољански дом, и дворац грофице Пањине духом лицемерности, кукавичлука, ситног шпекулантства и очекивања наследства. „Толстојевци“ имају нешто заједничко са оним богомољцима који тумарају по забитим кутовима Русије, носе собом пасје кости издајући то за делове моштију, тргују „египатском тамом“ и богородичиним „сузицама“. Се. ћам се како један такав апостол није хтео јести јаја у Јасној Пољани,