Naša književnost

Си про И Ими и

Пан

Ката

364 Наша књижевност

да не би увредио кокоши, а на тулској станици похлепно је јео месо и говорио:

„— Претерује старчић!“

Готово сви воле да уздишу, да се љубе, у свих су знојаве руке без костију и неискрене очи. Истовремено су то практични људи, који веома вешто уређују своје земаљске ствари.

Лав Николајевич је, наравно, добро знао праву вредност „толстојеваца“, знао је то и Сулержицки, кога је он нежно волео и о коме је увек говорио с младићким жаром, са усхићењем. Једном у Јасној Пољани неко је красноречиво причао како му је добро живети и како му је душа постала чиста откако је прихватио Толстојево учење. Лаз Николајевич се нагнуо мени и тихо рекао:

— Лаже, обешењак, али то чини да би ми угодио ...

Многи су се трудили да му учине пријатност, али нисам видео да

„су то чинили лепо и спретно. Са мном готово никад није говорио о

својим уобичајеним темама: о свепраштању, љубави према ближњем, о јеванђељу и будизму; очевидно је одмах разумео да би то било у ветар. Дубоко сам то ценио.

Кад је хтео, постајао је некако нарочито лепо деликатан, осећајан и мек, говор му је био очаравајући једноставан, отмен, али понекад га је било тешко и непријатно слушати. Мени се никад нису допадала његова мишљења о жени — у томе је био преко сваке мере „простонародан“, и нешто намештено звучало је у његовим речима, нешто неискрено, а у исто време врло лично. Као да су га некад увредили, па не може ни да заборави ни да опрости. Једне вечери, тек што смо се упознали, увео ме је у свој кабинет — било је то у Хамовницима:= — посадио ме према себи и почео говорити о „Варењки Ољесовој“ и о „Двадесет шест и једна“. Мене је тиштао његов тон, чак сам се збунио, тако је отворено и оштро говорио, доказујући да здравој девојци није својствена стидљивост.

— Кад девојци прође петнгест година и ако је здрава, жели да је грле и пипају. Њен се разум још боји непознатога, неразумљивога __ то се и зове: чедност, стидљивост. Али њена пут већ зна да је неразумљиво неизбежно, законито и захтева извршење закона упркос разуму. Код вас је та Варењка Ољесова насликана здравом, а осећа малокрвно — то је неистина!

Затим је почео говорити о девојци из „Двадесет шест и једна“, изговарајући једну за другом „непристојне' речи с простотом која ми се учинила као цинизам и чак ме мало увредила. Доцније сам разумео да употребљава „одбачене“ речи само стога што их сматра тачнијим и прецизнијим, али тада ми је било непријатно слушати његов говор. Нисам му противречио; одједном постао је пажљив, умиљат и почео ме је испитивати како сам живео, учио и шта сам читао.

— Говоре да сте врло начитани, збиља» Шта, је ли Корољенко музикантр

прреоенарну катара раван адио ниче

грен рачаљирри чина у ет

поррорарите

рнаучлушнцћ