Naša književnost

Три сусрета 365

— Чини ми се да није. Не знам.

— Не знате» Допадају ли вам се његове приповетке»

=— Да, много.

— То је због контраста. Лиричар је, а код вас тога нема. Јесте ли читали Вељтмана.

= Да.

— Зар не, добар писац, добар, тачан, без претеривања. Понекад је бољи од Гогоља. Познавао је Балзака. А Гогољ је подражавао Марлинском. Кад сам рекао да је Гогољ, вероватно, био под утицајем Хофмана, Штерна и, можда, Дикенса, погледао ме је и запитао:

— Јесте ли то негде прочиталиг Не» То није тачно. Гогољ тешко да је познавао Дикенса. А ви сте доиста много читали, пазите, то је штетно. Кољцов се тиме упропастио.

При испраћају, загрлио ме је, пољубио и рекао:

— Прави сте сељак! Биће вам тешко међу писцима, али се ничега не бојте, говорите увек онако како осећате, испашће грубо, али не мари. Паметни људи разумеће.

Тај први сусрет изазвао је у мени двојствен утисак: радовао сам се и поносио што сам видео Толстоја, али његов разговор са мном мало ме је потсећао на испит, и као да нисам видео писца „Козака“, „Холстомера" и „Рата и мира", већ господина који је из снисходљивости сматрао потребним да говори са мном у некаквом „народном стилу“, језиком улице, а то је обарало моју претставу о: њему, претставу с којом сам се саживео и која ми је била драга.

Други пут сам га видео у Јасној Пољанил9 Био је туробан јесенски дан, сипила је кишица; обукао је тежак чохани капут и високе кожне непромочиве ципеле и повео ме на шетњу у брезову шумицу. Младалачки је скакао преко јарака, барица, отресао капљице кише с грана себи на главу и дивно причао како му је Шеншин објашњавао Шопенхауера у тој шумици. М нежном руком, с љубављу, гладио је влажна, атласна стабла бреза.

— Недавно сам негде прочитао стихове:

— Печурке прошле, но снажно мирише Јаруга влагом печурки ...

~

— то је врло добро, врло тачно!

Одједном је испред нас загребао зец. Лав Николајевич је поскочио, сав се најежио, лице му се заруменило и подвриснуо је као стари прекаљени ловац. Затим ме је погледао с неописивим осмехом и насмејао се паметним, људским смехом. Био је прекрасан тог тренутка!

Другом приликом у Јасној Пољани, у парку, посматрао је јастреба. Јастреб је кружио над живинарником; направи круг и застане у ваздуху, олако се љуљајући на крилима и решавајући се: да јурне

| |