Naša književnost

Водио ар наге

366 Наша књижевност

или да још чека. Лав Николајевич сав се истегао, заклонио очи дланом, и узбуђено шапутао:

— Зликовац, вреба наше кокоши. Ено, ено, сад ће... ох, боји се. Тамо је ваљда кочијашг Треба га зовнути...

И позвао је. Кад је викнуо, јастреб се уплашио, винуо, јурнуо у страну и ишчезао. Лав Николајевич је рекао очигледно прекоревајући сам себе:

— Није требало викати, и онако би побегао...

Једном сам му причао о Тифлису и поменуо име В. В. Флеровскога-Берви. Џ

— Познавали сте гаг — живо је упитао Лав Николајевич. Причајте ми какав је2

Причао сам му како је Флеровски — висок, дуге браде, мршав, огромних очију, обучен у огртач од грубог платна, са завежљајем пиринча куваног у црвеном вину о појасу, наоружан огромним платненим сунцобраном, тумарао са мном по горским стазама Закавказја, како нам је једном на уској стази дошао у сусрет биво, а ми се паметно повлачили пред њим, претећи злој животињи отвореним сунцобраном, идући натрашке и ризикујући да се сручимо у провалију. Изненада сам опазио сузе у очима Лава Николајевича. То ме је збунило и ућутао сам.

— Није то ништа, говорите, говорите! То је због радости што слушам о добром човеку. Како је интересантан! Тако сам га нарочитим и замишљао. Међу радикалним писцима, најзрелији је, најпаметнији. Код њега у „Азбуци“2' је врло добро доказано да је сва наша цивилизација варварска, да је култура дело мирних племена, дело слабих, а не јаких, и да је борба за опстанак лажна измишљотина, којом желе да оправдају зло. Ви се, наравно, с тим не слажетер А, видите, Доде се слаже, сећате се какав је његов Пол Астјег

—- А како да се усклади с теоријом Флеровскога, рецимо, улога Нормана у историји Европе»

— Нормани — то је друго.

Кад није хтео да одговори, вазда је говорио: „То је друго“.

Мени је увек изгледало — и мислим да се не варам — да Лав Николајевич није много волео да говори о литератури, али се живо интересовао личношћу књижевника. Питања: „Познајете ли га» какав (е2 где се родио2' — слушао сам врло често. И готово свагда је његов суд показивао човека с неке нарочите стране.

Поводом В. Г. Корољенка рекао је замишљено:

— Није Рус, зато мора видети наш живот тачније и боље него што га сами видимо.

За Чехова, кога је срдачно и нежно волео:

— Њему смета медицина; да није лекар, писао би још боље.

О неком од млађих:

— Претвара се да је. Енглез, што најмање полази за руком Московљанину. огрев

прмоуњдинираинуре уче ет

де парира пора иритира рима