Naša književnost

дару учи армији но

368 _ Наша књижевност

— Гарибалди»

— То је политика, то је — друго!

На цео низ чињеница, узетих из истрије трговачких породица у Русији, одговорио је: з

— То није истина, то пишу само у паметним књижицама ...

Испричао сам му историју трију поколења трговачке породице коју сам познавао, у којој је закон дегенерације деловао нарочито немилосрдно. Тада ме је почео узбуђено трзати за рукав и наговарати.

— То је истина. То знам, у Тули има две такве породице. И треба написати. Кратко написати значајан роман, разуметег Обавезно!

И његове су очи лакомо блеснуле.

—- Али испашће витези. Лаве Николајевичу!

— Маните! То је врло озбиљно. Онај што одлази у калуђере да се моли за читаву породицу — па то је дивно! То је право: ви грешите,

'а ја идем да се молим за ваше грехе. И други коме је досадно, који

згрће паре, гради — такође је истинит. ИМ да пије, да је звер, развратник, и воли све, па, изненада, убија, ах, то је добро. То треба написати, а не треба тражити хероје међу лоповима и просјацима, не треба! Херој — то је лаж и измишљотина, постоје просто људи, људи и ништа више.

Врло често ми је указивао на претеривање у мојим приповеткама, али једном, говорећи о другом делу „Мртвих душа“, рекао је смешећи се добродушно: :

— Сви ми страшно измишљамо! Ето, и ја: некад пишем па ол" једном ми дође жао некога, узмем и додам му коју лепшу црту, а другом одузмем, да не би они поред њега испали одвише црни.

И одмах је сурово додао тоном неумитног судије:

—_Ето зашто и говорим да је уметност лаж, обмана, самовоља и штетна људима. Не пише се шта је прави живот, какав је, него шта човек сам мисли о животу. Коме користи да види како ја видим ову кулу или море, Татарина, зашто је то занимљиво, ради чега је потребног Понекад су ми његове мисли и осећања изгледали ћудљиви и чак као „нарочито намештени, али чешће је запањивао и збуњивао људе управо суровом искреношћу мисли, као Јов, неустрашиви сабеседник свирепог бога.

Причао је:

— Идем ја једном крајем маја кијевским друмом. Земља као рај, све ликује, небо без облака, птице певају, пчеле зује, сунце тако пријатно и све около некако празнично, човечно, прекрасно. Био сам се разнежио до суза и осећао сам се као пчела којој су дати најлепши цветови земље, и бога сам осећао блиско души. Изненада спазим по страни од друма, под жбуњем, леже једно на другом богомољац и богомољка, мичу се, обоје сури, прљави, матори, увијају се као први и стењу, шапћу, а сунце немилосрдно осветљава њихове голе, модри-