Naša književnost

Три сусрета 369

касте ноге и млохава тела. — Тако ме је увредило у души. Господе, творац си лепоте: како те није стид» Постало ми је врло мучно.

Да, видите шта се дешава. Природа — њу су богумила сматрали делом ђавола — свирепа је и поспрдно мучи човека: снагу одузме а жељу остави. То важи за све људе живе душе. Само је човеку дато да испита сав стид и ужас такве муке — у датој му пути. Носимо то у себи као неизбежну казну, 'а за какав грех2

Док је то говорио, очи су му се чудно мењале: биле су час детињски жалостиве, час сухе и сурово сјајне. Усне су му подрхтавале, а бркови се кострешили. Кад је завршио, извадио је из џепа блузе марамицу и снажно је брисао лице, иако му је било сухо. Затим је погладио браду кукастим прстима сељачке јаке руке и тихо поновио:

— Да, за какав грех2

Једном сам ишао с њим стазом из Дилбера у Ај-Тодор. Корачао је лако као младић, говорио је мало нервозније него иначе.

— Пут мора бити покорни пас духа, куда је дух пошаље, тамо и да трчи, а ми како живимо» Пут се копрца, вришти, а дух иде за њом беспомоћно и јадно.

Снажно је протрљао груди око срца, подигао обрве и, сећајући се, продужио.

— У Москви, око Сухаровке, у забитном сокаку видео сам једне јесени пијану жену, која је лежала на рубу плочника. Из дворишта је текао прљав поточић право жени под потиљак и леђа. Лежи у тој хладној барици, гунђа, миче се, удара телом о воду, а не може да устане.

То га је потресло, зажмирио је, заклимао главом и тихо предложио:

— Да седнемо овде... Најужасније, најодвратније — то је пијана жена. Хтео сам да јој помогнем да устане, и нисам могао — згадило ми се; сва је била склиска, љигава, да је се човек дотакне, за месец дана не би руке опрао — ужасно! А на колобрану седео је плав, модроок малишан, по образима теку му сузе, а он шмрче и отеже безнадежно и уморно:

= М-а-м-а, м-а-ј-кице, та устани...

Она замаше рукама, рокне, приподигне главу и опет — шљап, главом у блато.

Ућутао је; затим, обазирећи се, поновио узнемирено:

= Да, да, ужасно! Јесте ли видели много пијаних жена» Много, ах, боже мој! Не пишите о томе, није потребно.

— Заштор

Загледао ми се у очи и, смешећи се, поновио:

— Зашто

Затим је неодлучно и полако рекао:

— Не знам, то ја онако... срамота је писати о гадости. Но, а за-

што и не писати» Не, баш треба писати све, о свему...