Naša književnost

патарена ара на ДЕ

370 Наша књижевност

„ Избиле су му сузе на очи. Обриса их и, стално се смешећи, погледа на марамицу, а сузе су опет потекле низ боре.

— Плачем, рекао је. Старац сам и плаче ми се кад се сетим нечег ужасног.

И гурајући ме лако лактом:

— Ето и ви: проживећете живот, а све "ће остати како је и било. Тада ћете и ви заплакати, па и горе од мене, „потоком“, како веле жене... А писати треба све, о свему, иначе ће се плави малишан увредити и прекорети нас. Рећи ће: лаж, није то сва истина. Строг је према истини.

Изненада се сав стресао и добрим гласом предложио.

— Но, причајте штогод, ви лепо причате. Нешто о себи кад сте били мали. Би сте тако чудан. Као да сте се и родили одрастао. У вашим мислима има много детињског, незрелог, а о животу знате много, више и не треба. Но, причајте...

И удобно је прилегао под бор, на његове оголеле жиле, посматрајући како мрави врве и мувају се у опалим риђкастим иглицама.

У природи Југа, необично разноликој за човека са Севера, међу самозадовољно-бујним, хвалисаво-разузданим растињем, Лав Толстој —- чак само име открива његову унутрашњу снагу! — малешан човек, сав сплетен из некаквих врло јаких, дубоких жила, сав некако чворноват у, понављам, хвалисавој природи Крима, истовремено је и био и није био на месту. Неки врло старински човек и као господар читавог краја, господар и творац, вратио се после стогодишњег отсуствовања на имање које је сам створио. Многе је ствари заборавио, многе су нове за њ, све је онако како треба, али не баш сасвим, и потребно је одмах наћи зашто није.

Хода друмовима и стазама брзим, ужурбаним ходом вештог испитивача земље и оштрим очима, од којих се не може сакрити ниједан камен, ниједна мисао, гледа, мери, опипава, упоређује. И разбацује око себе жива зрна неукротиве мисли. Говорио је Сулеру:

— Ти, Љовушка, ништа не читаш, не ваља, јер то је због уображења. Горки чита много, ни то не ваља, то је због неповерења у самог себе. Ја много пишем, и то не ваља, јер је то због старачког самољубља, због жеље да сви мисле на мој начин. Наравно, мислим добро за себе, а Горки мисли да то није добро за њега, а ти ништа не мислиш, просто трепћеш очима и вребаш за што би се закачио. И закачиш се за туђу ствар — то ти се већ дешавало. Закачиш се, подржиш се, а када се она сама почне откидати од тебе, ти је нећеш задржавати. Чехов има дивну приповетку „Душица“, ти си готово налик на њу.

— По чему2 упитао је Сулер, смејући се.

— Ако је волети — волиш, а кад је изабрати — не умеш, и сав ћеш отићи на ситнице.

— То. је све»

—- Све понови Лав Николајевич. Не, није све,

матери