Naša književnost

ен

386 Наша књижевност

Појава Максима Горког у руској књижевности у нас се осетила као знак да се у руском животу догађа велика промена.

Као што је у више наших листова примећено, пре њега готово сви значајнији руски писци долазили су већинсм из редова племића, чиновника и имућних грађана. Међутим. године 1892, у тифлиском листу „Кавказ“ изишла је приповетка Макар Чудра с потписом М. Горки. Под овим псеудонимом крио се један руски радник без школскога образовања, Алексеј Максимович Пјешков. Од књижевника познавали су га само Кароњин и Корољенко, један од најблагороднијих људи који су се икада бавили књигом; он чита његове ру: кописе, саветује га и упућује како ће писати. 1893 Горки продире у престоничке листове; он објављује „Јемељана Пиљаја“ у јединим ли: бералним московским листовима, али ни писци ни читаоци још не запажају овога „весника буре“.

Горки је, међутим, пун поуздања; он се осећа предодређен за књижевника и борца. Пошто се до своје двадесет и четврте године потуцао с краја на крај Русије као обућарски шегрт, слушче на лађи, иконописац, статист, баштован, пекар, рибар, железнички стражар, — 06 се предаје тешком занату писца, да опише шта је видео „на дну“, где никад није завирио ниједан руски писац пре њега. Нема редовнога образовања, не зна ниједан страни језик ( и неће га знати до смрти), али има дара, господари руским језиком као мало ко, проучио је много књига и располаже беспримерном моћи рада.

Кад је једном причао Корољенку своје сусрете с људима, овај га је саветовао да их стави на хартију. После неколико дана Горки му је донео Челкаша. Корољенку је било јасно да се у руској књижевности појавио још један велики уметник; он му објављује ову причу у петроградском часопису „Рускоје богатство“ и налази му место варадника у „Самарској газети“.

То је била погрешка, јер ништа није опасније за књижевника од новинарске професије. Али у Горкога је велика снага и док пише лоше поллиске из дана у дан под лотписом Јегудил Кламида, ону исто време објављује Стару Изергилу.

Престонички критичари у Петрограду и Москви приметили су га већ после објављивања Челкаша, и Горки, охрабрен, пише у го динама 1895——1898 низ прича, ма да сад мора да се брине о жени и детету, ма да је у беди и болестан од туберкулозе. Тих година он је сарадник провинциских новина, глумац и режисер у једном паланачком позоришту, далеко још од књижевничке славе и правога призна ња престоничке елите. Али се читаоци по Русији већ почињу питати ко је тај Максим Горки и кад је 1898 објавио прву збирку прича „Очерки и раскази“ у две свеске, сваку у по три и по хиљаде при: мерака, издање се распродоло за десет месеци, што би у она времена био успех и за много познатијега књижевника од Горкога.

_ Те године он се нагло успиње ка слави; постаје популаран не само као књижевник, него и као борац за слободу и права малога чове“