Naša književnost

Максим Горки у српској књижевности = 391

његова дара... За психологију драматичара врло је значајан начин на који је фантазија Горкога (обрнута досада поглавито на епски начин претстављања) обрађивала материјал. Не привлачи њега на пр вом месту сукоб, као што мора да буде код правог драматичара; на привлачи га ни индивидуална судбина као симбол опште људске суд бине, за њега пре свега имају вредности људи као социјални типови.... Социјална тенденција, по Кнежевићу, оштро одваја Горкога од драмских писаца. „Један драматичар извадио би... онај мотив који је у себи носио драмски сукоб, мотив борбе између младости и старости, између тежње за слободом и тираније између тежње за бесконачним и трезвеног ограничења. Али Горкоме није толико стало до тога да изнесе судбину деце која лагано пропадају у тамници блесасто деспотске куће очеве, него да изнесе верну слику те ћивтинске куће, са свом чељади у њој, са свима њиховим жељама и пожудама, са свом ситном удобношћу и самозадовољством, са свом глупошћу и ограниченошћу, са свом вољом за живот, и са свим безобзирним уживањем животних добара, са свом слабошћу која се исцрпљује у чежњи, немајући. снаге да ради на ослобођењу... Овај занимљиви приказ у коме би вредело утврдити да ли је дослован превод из немачкога часописа или у њему има и Кнежевићевих мисли, а он је морао давати свој печат свему чега се дотакао, Кнежевић закључуј; овим речима: „Не може се рећи да Горки не обрађује чудно обиље грађе коју је у себе примио. Индивидуални отисак не оскудева. Али Горки... прилази својој грађи... у првом реду као описивач друштва. Тиме се разјашњује и његов необични успех... У овом случају у Русији је верност слике донела успех, а код Немаца новина материјала“. Успех овога комада на немачким и аустриским позорницама охрабио је и београдско Народно позориште те је убрзо дало две драме Горкога: Паланчане (тако су у први мах названи Мјешчане) и На дну — пред пуном кућом и са повољном оценом у штампи која је садржином била задовољна али не увек и глумом, ма да су у комаду играли Милорад Гавриловић и Руцовић. -

Од ових приказа и бележака, објављених по нашим листовима до данас, могла би се начинити читава књига, Ми их нећемо наводити, као што више нећемо ни улазити у ситне библиографске појединости о преводима Горкога, растуреним у великом броју по листовима у нас од 1900 до данас или по засебним књигама. То је предмет библиографије, а не овога огледа. Наводили смо их само колико су нам били потребни да прикажемо прве године кад су се наши читаоци упознавали са Горким и док их није освојио. Даљи његов ход кроз српску књижевност осветлићемо најкарактеристичнијим подацима о преводима из Горкога и о занимању за њега у нашој књижевности. А колико је ово превођење и бављење у нас било обимно, види се нај-