Naša književnost

ПИШУ РШНИН и а

Рене

400 Наша књижевност

ност човека. Та вера даје обележја лепоте поезије у овој драми, уосталом она је и најлепши украс целокупног уметничког стварања Максима Горког.

У једној аутокритици, која одликује Горког као писца повезаног за живот и судбину свога народа, за стварност његове борбе, он је донео тешку пресуду над својим делом, над драмом „На дну“. Рекао је да је „На дну“ застарела драма и да је можда штетна у нашим данима. Да овакву тешку, готово смртну пресуду изрекне писац о делу које је доживело огроман број извођења у земљи и на страни допринела је у многоме личност у драми, широм позната светској књижевности, оца Луке, оног малог човечуљка с торбом и са самоваром, про лазника кроз дна друштва, који ставља мелем на ране људи згажених и смрвљених под смртоносним точковима сопственичког друштвеног система. Старац Лука као неки нововерац нађе за сваког утешну реч, у свакога удене сан о праведној земљи која ће извести човека из беде и катастрофе у коју је упао. Он заузима велики део простора у комаду, сваком је на путу, свугде присутан крај интимних размишљања, снова који се ником не казују, крај лудих и пустих страсти, крај бесних, гневних и дивљих афеката. Горки га у својој аутокритици зове утешитељем и мрско му је кад ту реч помене. Утешитељ у разним варијантама у капиталистичком друштву успављује дух борбе, паралише дух отпора, чувајући интересе господарске класе, и сличних интереса, из личне сујете. „Историски, али човек каквога није било, Човек с великим словом, Владимир Илић, одлучио је и за свагда избрисао из живота тип утешитеља, заменивши га учитељем права раднога народа“, каже Горки у својој аутокритици. „Овај учитељ, стваралац и градитељ новога света и мора бити главни јунак савремене драме“. Совјетска критика задржава се да нас више на једној другој личности из драме „На дну“, више на Са. тину, него на оцу Луки. По опису Горког Сатин је племић, поштански чиновник који је отседео четири године затвора за убиство, алкохоличар, коцкар и изазивач скандала, али се иза његове мрзовоље и оклопа суровости, наизглед непријатељске и циничне, могу наћи речи које се налазе на најлепшим страницама хумане, борбене и оптимистичке поезије Горкога. Онај животворни, емотивни романтизам, ко: јим је Горки, означујући га као стваралачку, динамичну снагу у реали“ зму уметности, прожео своја најбоља уметничка дела, карактерише, одређује и опредељује Сатина. Горки је желео да он буде и костимиран као Дон Цезар од Базана, да и споља прими обележје типа витешког романтика. Сатин највише долази до израза у последњем чину, када је Лука нечујно напустио средину у којој је запалио ватрице у погаженим и унесрећеним људским срцима. Инспирисан Лукином легендом снова, коју је повезао са живом стварношћу, Сатин изриче речи које ће постати осећајне и моралне лозинке борбе напредних демократских снага за ослобођење човека. Из његових уста чу