Naša književnost

Драмски рад Максима Горког 401

ле су се оне речи, мрске фашизму, које су оружале у много: ме дух борбе тлачених народа противу фашизма. „Човек, то звучи гордо“. Или: „Ја знам шта је лаж! Слабима душом, онима који живе од туђих сокова... тима је лаж нужна... једне она подржава, а други се њоме прикривају... А ко је сам себи господар... ко је независан и не ждере туђе... шта ће томе лаж» Лаж је религија робова и господара... Истина је Бог слободног човека. „И совјетка критика констатује да је истина Сатина истина слободног човека, а да је утешитељска лаж оца Луке религија робова. Она је констатовала још да идеологија Луке није нешто индивидуално, но идеологија услова живота у коме су се налазили милиони. По тој констатацији, Лука се појавио у историском смислу ту последњи пут. Време његово се свршило, његова појава је пала на историски крај толстојевштине. Критика је нашла такођер да је Горки преоценио опасност овог свог комада. Основа старе Русије сасвим је промењена и на тој измењеној основи сасвим су постали очевидни бесплодност и шкодљивост путева које је проповедао отац Лука.

Други комад Максима Горког из тога доба, карактеристичан за историју руске драматургије, „Малограђани“, игран је и код нас давно пре првог рата под називом „Паланчани“'. Горки је дубоко мрзео малограђанштину, и стално је упућивао борбени радни народ на ту мржњу, указујући на ругобу, пустињу, бесплодност и добровољни ропски положај, пасивност, апатичност и изгубљеност у њему овог друштвеног слоја. Та дубока мржња изразила се у овом комаду, уливајући већ у сам наслов осећање презира и одвратности. Ту је насликана породица која се гризе, гложи и раздире међусобно, у егоизму, сва окупљена око ситне сопствености на којој узалудно троши све своје снаге ума и осећајности. Изгледало би површном оку да је ту само интимна породична драма, сукоб родитеља и деце, сукоб старих и младих, неспоразум различитих погледа на живот и на свет. Две истине су ту заиста у борби, истина старог Бесеменова, која тражи право родитеља да кује срећу своје деце и истина деце, која се боре против тог окрутног права и траже за себе личну слободу, али те обе истине силазе са једног истог стабла, са стабла малограђанштине, јер борба деце против конзерватизма свога оца остаје само у душевним кризама, не излазећи из уских оквира породичног домаћег огњишта на коме младост пропада, губи снагу у бесмислу и бесциљности живота.

Ту у том комаду први пут у руској драми појављује се ново лице, претставник пролетаријата, чије су се већ револуционарне контуре јасно, снажно и одређено обележавале на хоризонту Русије. Насупрот малограђанштини, болесној духом, инфицираној беспомоћним пропадањем у кризама у којима се налази излаз у самоубиствима, истиче се радник Нил, носилац снаге и здравља радног народа, носилац ствара-