Naša književnost

Драмски рад Максима Горког 403

стати челична подлога социјалистичке државе. Она се осећа у Љов шину, у рудиментарном облику, у природној оштроумности и дубомислености, у природној, оригиналној народној филозофији, у дубокој мржњи према угњетачима и љубави према радном, слободном и јуначком човеку

С друге стране, Горки је волео да се задржава као психолог и социолог, и као уметник креатор, на боемском типу интелектуалца, на руинама, које у некој својој личној катастрофи сачувају слагалишта мудрости. Бљесне из њих оригинална духовитост и непомирљивост са ружном стварношћу малограђанштине и експлоататорског света. Такви су Јаков Бардин у „Непријатељима“, Ћећејев у „Малограђанима“, Глумац у „На дну“, упролашћени у алкохолу, без снаге да се извуку из своје личне пропасти, сви умни и талентовани. Горки их не кажњава иронијом, сатиром и сарказмима. Но не даје их као пример будућности. У њима показује како накарадни, грабитељски сопственички систем упропашћује даровите снаге које би могле бити врло креативне и конструктивне.

У познијим драмским делима Горки усредсређује своју уметничку снагу на сликање распада капиталистичке класе. Веома рељефнз у тој врсти драмског рада су дела као „Јегор Буличов“, „Васа Жељезнов“, „Достигајев и други“ итд. Задржаћу се на „Јегору Буличову“, који сматрам за једно од најрељефнијих драмских дела Максима Горког. У њему је илустрован на веома жив и пластичан уметнички начин свршетак, агонија капиталистичког система управе пред првим данима Октобарске револуције. Јегор Буличов је богати трговац, велепоседник, на самрти, оболео од рака у јетри. Јегор Буличов је капиталист који је дошао до свести о свршетку господарства своје класе и о лажима са којима је она саздала своју моћ. Он је блиски потомак сплавара са Волге. Горки изнои његову унутрашњу борбу са самим собом, са својим предрасудама, да рашчисти у себи и около себе терен за истину. Све што је окупљено око њега, готово све је персонификација лажи и обмана. Са ретким изузетком, сви су оку: пљени око њега да сачекају његову смрт како би се дограбили његове имовине. Читав рат, подмукао, лукав, непоштедно и себичњачки, води се поред његовог поступног али сигурног умирања. Он види тај рат, сагледава интересе, међусобне интересе и сукобе око плена њего Вог наслеђа и реагира на све те подле и нескрупулозне махинације скидајући са свога срца и очију варке и илузије. Присутни смо у том комаду његовој драми, гли смо и присутни вртоглавом и стихиском процесу распадања трулог капиталистичког и царског друштва, које се огледа на његовој околини, у рељефним сликама негативних карактера и типова. Ту је моћна објективизација личности која је код Горког у „Климу Самгину“ дошла до високих уметничких форми. Личности делују, онако како истински делују на животној и политичкој арени, У ранијим драмским делима виднија је тежња Горкога