Naša književnost

па ња

а

404 Наша књижевност

да прикаже афективну и емотивну страну класних сукоба. У познијим делима ти сукоби извиру сами из пластичне и типске објективизације личности. Јегор Буличов умире у пуном сазнању да не само што је њему дошао крај, већ да је дошао крај доминацији и господарењу Капиталистичке класе. Он би хтео да побегне из ње, да се врати Волги, земљи, природи, која га је обогатила даровима, енергијом, креативног снагом, за коју је свестан да му је пропала у прљавштини, блату, ваказности друштвене класе за коју је везао своју судбину.

Једини који остају искрени до последњег часа његове смрти, то су његова љубазница Глафира и његова ванбрачна кћи Шура. Са њима је он повезан и дубоким психичким везама, са Глафиром као сељак са Волге који је изневерио „своју улицу“ и прешао у туђу, и са Шуром, која је његова слика, слика одрешитости, дурашности и својеглавости. Јегор Буличов изобличава своју околину, тражи истину у себи и око себе. Револуција достиже и у кутове његовог господарства. У његовом дому одржавају се тајни, илегални састанци. Кадети се надају да ће суверенитет Думе избавити власт њихове профитерске класе. Само је Буличов свестан илузорности њихове наде. У драми присуствујемо изванредном мучењу те свести с једне стране, а с друге, жилавој борби против смрти. Јегор Буличов воли живот, у његовој природи су још моћне креативне снаге, још експанзивност његовог живота хоће да надвлада потмулу смртоносну бољку. Рушење, распадање капиталистичког система нашло је у тој драми трагичан епилог Требало је изванредне уметничке снаге и маште да се створи онако сложен лик Буличова, да се у њему оваплоти свест 0 пропадању своје друштвене класе, свест о истини, болно раскидање с предрасудама, са“ гледање ругоба односа са околином који су престављали његов живот, и осећање агоније живота у пуном успону креативне снаге.

Свака личност у Јегору Буличову претставља материјал за нову драму, јер репрезентује друштвени тип за себе. Горки је хтео да сваког за себе разради као носиоца друштвене драме. Тако је из ове драме извукао нову драму, „Достигајев и други“, оличујући у Достигајеву високу корупцију У агонији капитализма, лоповство на ве лико у финансиским малверзацијама и операцијама. Тако је хтео да у Звонцову остави тип фразера, лажног либерала, оног типа беседничког демагога који је изродио керенштину.

Остаћу при овоме, не упуштајући се у даља драмска дела Максима Горког. Горки је био престрог у оцени свог драмског стварања, као што је био престрог у оцени драмског стварања Островског. Истина је да његова драмска дела постављају велике проблеме позоришним стручњацима и позоришним ствараоцима. Позоришта у СССР дуги низ година нису се усудила да поставе „Непријатеље“ на позорницу. МИ то не због њихове слабости у композицији и лрамском ткиву, већ због њихове велике животности, истинитости, непо средности, нових ликова и сукоба у драмској књижевности,

ври