Naša književnost

Максим Горки и Художествени театар 441

пропали човек ишао је раздрљених груди улицама Нижњег Новгорода и пружао руку за милостињу обраћајући се дамама на француском језику. Барона је такође пренео из живота, са живога барона Бухолца, који је доспео до преноћишта за бескућнике, Писац је набавио и неке фотографије својих образаца и низовима сликовитих примера поцрпених из тадашње руске стварности допунио писани текст. Дода ли се томе сјајни таленат Немирович-Данченка, који је био ненадмашан у психолошким анализама, и танана интуиција Станиславског, који је неупоредиво умео да оживи сцену, знамо ли да је сваки тумач улоге савесно и пасионирано тражио детаљ по детаљ у начину говора, у покретима, у ситним карактеристичним навикама, којима ће обогатити пишчеву личност, потсетимо ли се заједничке ноћне посете художественика стварноме дну живота на московској Хитровој пи: јаци, посете која је, по речима самог Станиславског, пробудила његову фантазију и његово стваралачко осећање далеко више него све анализе и сви разговори о комаду и уверила га да се људи спуштају на дно зато што хоће слободу по сваку цену, —- постаје нам јасно с колико се озбиљности пришло Горкоме и колико се веровало у новог писца. Споља, међутим, дошле су многе невоље, сличне онима с „Ма: лограђанима . И позоришна и полициска цензура хтеле су да осујете нови контакт широке публике с Горким. Вођени су многи и дуги разговори са утицајним личностима, како би се отстраниле сметње. Немирович- Данченко морао је да путује у Петроград и да тамо брани поједине сцене, чак поједине реченице. У писму којим је известио своје другове да ће „На дну“ ипак ићи, он каже: „Ја сам добио утисак да је комад одобрен само зато што су власти уверене у потпуну пропаст комада на псзорници.“ Цензори су налазили да комад није сценичан и да спектакл не може држати пажњу публике, па ипак су приказивање допустили само Худежественом театру. Царска цензура се преварила. Худежествени театар је пре тога успео да на изглед недраматичног Чехова стави у први план највише гледаног репертоара. Сад је у Горком руско позориште добијало још једног великог писца. Чехов је сањао о великој будућности, Горки се борио за њу. У годинама револуционарног врења Горки је отворено устајао против поретка чије су основе уздрмаване све већом свешћу народа и све пламенијом љубављу за идеале слободног живота, заснованог на правичности. Публика је у јунацима „Дна“ гледала оличен протест на друштвене снаге које су отерале човека на дно, да тамо тражи макар привид слободе. Успех комада био је огроман. Гледаоци су дуго и одушевљено позргвљали писца, који је стојећи на позорници непокретно и смешећи се, заборавио да извади цигарету из уста. Глумци су га грлили и љубили. Од премијере, 18 децембра 1902, комад „На дну“ игран је у Художественом театру за четрдесет година 908 пута. Али ни тај велики збир не одговара у потпуности интересовању публике, која је силом до 1917 одвајана од Горког. Тако су художественици на својим сталним гостовањима у Петрограду „На дну“ игра-

||