Naša književnost

ит

ом

412 Наша књижевност

ли само прве сезоне, док су им гостовања идућих сезона била условљена тиме да не играју „На дну“ и да немају ниједно дело Горкога на репертоару. Царска власт плашила се Горкога. Московски упраевик града, неколико сезона доцније, кад је једанпут чуо да ће Горки доћи у позориште, тражио је гарантију управе да неће бити демонстрација ако се писац појави у гледалишту. Претстава „На дну“ била је један од највећих успеха Художественог театра, једна од оних претстава за које се везивао појам нове позоришне уметности. На многобројним гостовањима у земљи и иностранству, у Европи и Америци, критика је ову претству оцењивала као ремек-дело режије и глуме.

У формирању естетике Художественог театра Чеховљево дело одиграло је пресудну улогу. Кроз Максима Горког Художествени театар је постао саборац напредне руске мисли. Од 1902 могло би се рећи

да је Горки био нераздвојно везан за Художествени театар и у тре

нуцима пуног размаха његове уметничке снаге и у његовим кризама. „Свежа реч... без које позориште није могло даље да живи“ дочекана је радосно, јер је годила људима који су у творцу „Весника буре“ налазили снажан потстицај својим надама и својим друштвенополитичким идејама. Све дражи народу и све мрскији власти, Горки је 1905 у десничарској штампи називан непријатељем државе. Почели су се све чешће јављати и напади против Художественог театра. У тим нападима говорено је како се младо позориште оријентисало сувише улево и нарочито је замерано често приказивање Горког. Док се у граду пуцало на улицама и док се могло кретати само до седам сати увече, док је сукоб двају политичких табора узимао све оштрије размере, у Художественом театру је премијера „Деце сунца заказана за 924 октобар. Комад су режирали Станиславски и Немирович-Данченко, Биле су се пронеле вести да ће „црна стотина“ упасти у позориште и осујетити извођење комада. Публика, и иначе узнемирена догађајима, примила је озбиљно те вести. И кад је, пред крај комада, на позорницу излетела група статиста у улози провокатора и кад је Јелена (М. Н. Германова) пукла у правцу гомиле, а Протасов (Качалов) пао, у гледалишту је настала паника. Свет је поверовао да су реакционарни елементи заиста упали на позорницу. Један део публике бежао је ка излазу да спасе главе, други део је јурио према гардероби да из капута повади оружје или према позорници да помогне „угроженим“ глумцима. Неко је викао: „Спуштајте завесу!“ морао је да се појави директор позоришта Немирович-Данченко и да умирује публику. Али и онда кад је претстава настављена, публика се није умирила, Људи су викали: „Качалов, устаните! Качалов, устаните!“ И Качалов, који је, по комаду, имао да лежи на поду, морао је устати да покаже да је заиста жив.

Кроз тако драматичне перипетије Горки је долазио до позорнице Художественог театра:

арнарувоуоониицини