Naša književnost

Функција улога у „Непријатељима" Максима Горког 419

Нађи. Он се не жури, напротив: јер на том повлађивању он изграђује. илузију своје објективности. Други пак приказивачи Захара прелазе преко првог дела те реченице и журе другом. Заштог Јузовски вели: „Њихове су побуде разумљиве: они хоће да покажу да су Захар Бардин и Михаило Скроботов једне горе лист".

Да би се одлучило које је од ова два тумачења тачно, довољно је и опет упитати се каква је функција улоге Захара Бардина у „Непријатељима“. Јасно је, Захар је у основи егоиста и хипокрит, и ве- ! ћина глумаца се труди да на то упозори гледаоце: не обраћајте пажњу на његове лепе фразе, немојте да се преварите и да му поверујете, видите на чијој је он страни! — Па зар, није и Горки хтео да покаже како се ни „добри“, „са срцем“ људи међу капиталистима у суштини, и у борби са пролетаријатом, не разликује од злихр Да, али баш зато да би то показао, он је и изнео „два господара, доброг и злог". Да би разголитио лицемерност те „доброте“, пристрасност те „објективности“, | неправедност те „правичности“, он је јасно изложио ту доброту, објек- | тивност и правичност Захарову и оне не смеју бити ублажене или ретуширане. Да бисмо се сачували од маскираног непријатеља, није довољно ако знамо његово право лице, потребно је да упознамо и његову маску.

Руководећи се наведеним мерилом, функцијом улоге, а не само њеним карактеристикама и њеним „задацима“, сачуваћемо се од крупнијих грешака у интерпретацији. Наравно, ако човек не зна чему неки орган служи, него да гради само по подацима о његовом изгледу, моћи ће му се десити да изостави баш оно најбитније и да створи нешто неупотребљиво, за живот неспособно. За око је свакако од мање важности да ли је црно или плаво, велико или мало, сјајно или мутно; најважније је да се њиме може видети.

Улогу једне врсте ока у „Непријатељима"' игра Нађа. И ту су мо- 5 гућне разне концепције. Горки о њој казује само да јој је осамнаест | година и да је сестричина Полине, жене Захарове. Она је дакле у го- | | динама у којима човек тек почиње да сазрева, у којима је нарочито девојка оних кругова и оног времена (на почетку овог века) била и још дете и већ човек. Интерпретације су се разилазиле баш у томе: | једне (на пример Терентјева у театру МОСПС) давале су Нађу-дете, |||

| | |

пацрерае“

дива

паре рањени ст

па

друге (на пример Бендина у МХАТ) Нађу-човека. Јузовски вели: „Има | одређен смисао у томе што се позоришта (изузев МХАТ) труде да Нађу ЦН држе ближе детињству, стању шипарице“. Нађа не разуме нечовечни, . непријатељски однос своје средине према радницима — не разуме зато

што је још дете, што је наивна; а како „деца и лудаци говоре исти-

ну“, њој је тим тумачењем дата улога да говори истину, детињску

истину, али истину Горког. Јузовски допушта и ту могућност да у

име Горкога говори дете: „Као што видимо, такво гледиште има свога

смисла“. Но да ли је тај смисао у смислу Горкога, његових „Непријате-

ља“ и улоге Нађине у „Непријатељима" 2