Naša književnost

|

пи ДР И Пн =

420 Наша књижевногт

По другом тумачењу (Бендине) Нађа је девојка која кида са својом средином и постаје револуционар. У њој нема детињске наивности, него младићске страсности. Она неуморно и неустрашиво тргжи да се снађе. Док су Нађе-деца само субјективно узбуђене, а објективно пасивне, само огледало у којему се одражава околна стварност, дотле Нађа-човек свом снагом, свим непором своје воље тражи и налази истину. Нађа-дете не схвата лаж, јер је простодушна, Нађа-човек је неповерљива и открива лажност. М очи су различите у те две Нађе: у једне чисте, невине, детиње очи које збуњују, у друге мисаоне.

Које је тумачење тачно недвосмислено произлази из функције те улоге у комаду. Нађа јесте простодушна у почетку комада, она заиста не схвата оно што је свима око ње савршено јасно: да се прост радник не може позвати за сто за којим доручкују његови господари; али она убрзо почиње да схвата оно што њена средина никад не ће схватити: да богати сиромасима нису род, да су закони, власт, држава у том друштву само средства за угњетавање, да су злочинци угњетачи, они што стварају такве услове у којима је убијање неизбежно, а не они што су потегли за обарач. Нађа-наивка, Нађа дете је окб које не види; Нађа-човек, међутим, око које не може да не види супротност између два табора: она не би могла позвати радника за сто, било зато што би на то гледала исто као и њена богаташка околина, било зато што би већ припадала другом табору, радничком. Уствари, Нађа је дете које постаје човек, око које гледа и прогледа.

Наравно, тај израз „око“ само је поређење које, као свако пореБење, храмље. Разуме се да је „улога — орган“ само приближна илустрација, а випошто идентификација. Нађа тражи и налази на којој је страни истина и правда, тражи неустрашиво и неуморно. Назовите је не оком, него кртицом, ако хоћете, али не заборавите да је њена функција у комаду: показати како човек којему је истински стало до истине, који страсно, а непристрасно (не лицемерно „непристрасно“, као Захар) тежи за њом, може и мора до ње да дође — и показати каква је та истина до које он мора да дође.

Ако је Нађа око, глумица Татјана је срце комада. Нађа види на којој је страни истина и правда, Татјана осећа где је хероизам и чија је победа. То не значи да Нађа не осећа или да Татјана не види; али Нађа види и осећа као човек који хоће да живи, Татјана осећа и види као уметник који хоће да доживљава. Важна је разлика између њих и у томе што је Татјана знатно старија и много више везана за своју средину него Нађа. Док Нађа одлучно кида и прелази, дотле Татјана прилази, дивећи се и дирнута, али не сасвим слободна и решена, одрешена.

У супротном правцу креће се писар Пологи. Као некакав завртањ (тако га назива ујак Бардиних, Генерал) провлачи се тај погнути, ис“ кривљени, заковрнути, фразама буржоаске штампе задојени полуинтелигенат између класа и увлачи се као услужна улизица и издајник ме-