Naša književnost

428 Наша књижевност

ном 1935 он каже: „Сваки композитор зна најјаче стране свога стваралаштва. И зато кад сам мисли о либрету, он може да га конструише тако како би могао најснажније да изрази све јаке стране своје музике. Композитори треба сами да стварају сижеје за своје опере, а писац, књи. жевник може да буде само помоћник у уобличавању композиторове замисли“.

Горки је у присном контакту са музиком у току целог свог живота: Још као четрнаестогодишњи дечко он склапа хор од својих вршњака и у пољу пева. У Казану пева као други тенор у оперском хору читаву једну сезону. Једно време учи клавир и друге инструменте. Са музичарима Рахмањиновим, Шаљапином, Стасовим, Неждановим, Доброве!ном, Шапорином у пријатељској је вези, а на концертима које је често приређивао у свом дому, најчешће пева Шаљапин. Отуда у „Климу Самгину онај потресни опис Шаљапиновог певања: „Придржавајући наочари, Самгин је погледао и почео обамирати у некој још не доживљеној хладноћи. Тога уметника видео је на позоришној сцени у царским одеждама трагичног цара Бориса, видео га је као безумног и страшног Холоферна, као ужасног цара Ивана Грозног при уласку његовом у Псков, као малену, кошмарску фигуру са бичем у рукама, која је седела накривљена на коњу, над људима који су се клањали до ногу његовог коња; видео га је као гипког Мефистофела, са пламеним сарказмом над људима, над животом; величанствено, задивљујуће је тај човек приказивао ужас безграничне власти. Видео га је Самгин на концертима, у фраку, — фрак је увек изгледао као туђа одећа, као да понижава ту снажну фигуру са њеним лицем паметног мужика.“

„Сада је видео Фјодора Шаљапина како стоји на столу, над људима као споменик. На њему је обичан сако сивкасте боје, и споља је уметник исто тако обичан, домаћи човек, као сви око њега. Али његов чудесни, лепореки, ђаволски умни глас звучи потресном снагом таквог га још никада није слушао, тај неисцрпни глас. Има нечег страшног у томе што је тај човек обичан, као и сви ту, у светлости, у диму, страшно је у томе што је он исто тако прост као и сви људи а — не сличан људима. Његово лице је ужасније од свих лица које је показивао на сцени позоришта. Сн је певао и — растао. Сада се он разголитио до најдубље суштине своје душе, а та суштина је освета цару, гссподи, освета која урла, непоштедна освета некаквог гигантског створења...“

„—. У дворани је опет кипео заглушни шум, људи су стењали, вапили:

— Поновити! Бис! Још!

А неисцрпни глас је опет заглушио сву буку:

„— Пођи напред, мој велики народе...“

Ма да је највише ценио Баха и волео нарочито Грига, увек га је интересовало стварање савремених му музичара, све до најнапреднијих стремљења у ослобођеној пореволуционарној домовини. Код Чајков-