Naša književnost

436 - Наша књижевност

премљена пропагандом Горког, који се клањао пред Пушкиновим генијем. Преводи руских класика на језике братских народа у совјетско време узимају нечувене размере, какве се раније нису могле ни замислити. На пример „Бајка о рибару и рибици“ Пушкина штампа се у букварима народности које сада први пут добијају своју националну писменост. „Јунак нашег времена“ Љермонтова преведен је на језике: адигејски, азербејџански, башкирски, грузински, естонски јеврејски, јерменски, казахски, молдавски, осетински, таџикски, чувашки, и низ других. У зрелим књижевностима уметнички утицај Пушкина, Љермонтова, Некрасова, Толстоја, Чехова, Горког, Мајаковског — све више расте. Руска књижевност постаје као неки пантеон националних књижевности, примајући у себе, у преводима, сва најбоља дела национал-

них литература — класичних и савремених. Али ове књижевности, придржавају се завета Горког, усвајале су такође и постигнућа западних књижевности, — најбоља постигнућа

целе светске литературе, од античке, кроз средњи век и ново доба до наше савремености. Овде се као сјајан пример јавља Шекспир, ког су сада у широкој мери присвојиле књижевности и позоришта совјетског Истока.

Пред националним књижевностима совјетског доба искрсао је огроман стваралачки проблем, — проблем социјалистичког реализма, чија се суштина — за разлику од критичког реализма уметности из прошлости — састоји у томе што он, по речима Горког, „утврђује живљење као делање, као стваралаштво, чији је циљ — непрекидно развијање најдрагоценијих индивидуалних способности човекових... ради велике среће да се живи на земљи, коју он, саобразно непрекидном порасту својих потреба, хоће да обради сву, да буде дивно обитавалиште човечанства“. Истовремено са овим проблемом и у органској вези са њим, било је потребно решавати проблеме уметничке прозе. Реазлизам и прозне облике национални писци уче од великих руских и за падних реалиста — прозних писаца, између осталих и од Горког. Али ови налазе драгоцене појаве реализма и у сопственом фолклору и код сволих класика.

Међутим, Горки је све писце опомињао и одвраћао од уског схватања реализма. Он је координацију резлизма са романтизмом сматрао плодоносном. То схватање обогатило је стваралаштво националних писаца. Код својих сопствених класика — песника они налазе неисцрпне изворе високог, племенитог, херојског романтизма. Значајно је да су и од самог Горког, у чијем се раном стваралаштву огледа роман“ тизам легенда и лирике народа наше земље, националне књижевности у преводима и стваралачким обрадама у првом реду примале његова романтична дела. У годинама Отаџбинског рата елементи херојске романтике, који се могу наћи у наслеђу родних класика, показали су се изванредно плодоносни за националне песнике у њиховом патриотском стваралаштву.

| | |

сслешиа