Naša književnost

234 Наша књижевност

Алексеј Максимович опет се осмехнуо својим нарочитим шаљи вим осмехом:

__ Једном су пси појели генерала. Скупа с еполетама. Не верујетег — Еполете — нису морска вода, свде је име стварније.

_— Ствар и јест у томе што су. управо с еполетама. Ето видите, козаци су тако хтели, зато што нису могли измислити ништа срамније за генерала. Али у ствари, наравно, пси су били научени да по“ штују мундир и чин.

Опет се осмехнуо:

__ Це чине човека толико одаје и мундир, колико чин. Одаје се могу упрљати, мундир се може подерати у комаде и појести, а ето ол чина нећеш умаћи Погледа пас, погледа у тај чин, а он огроман, илемићко-капиталистички, скикне, знате, и побегне своме чопору!

Он је био врло пријатан те вечери: висок, прав, врло весео. и жмирио је некако нарочито, некако плавичасто, те вечери. Уопште, по моме мишљењу, он је врло волео и имао смисла за празнике и кад би наишао на празник или празнично-умног човека, он се сав некако у себи уздизао, као на неком таласу — и тако се ваљао по свету, блистајући пеном шаљивих речи, бучним смехом као да гуче, и плавим очима, које су скроз пробијале.

С великим нестрпљењем очекивао је долазак аматерског оркестра, „самодемотног“ по нашој терминологији. Скупило се неколико сиромашних становника Сорента, да иду од куће до куће честитајућ нову годину и певајући народне песме. Одело на њима било је сме шно. Сећам се, један, с бубњем, био је необично леп; имао је гранчицу лимуна у рупици. И певао је, и ударао у бубањ с необичним оду“ шевљењем. ј

Хор је био дивно увежбан, складан, а певали су тешке песме.

— Не певају горе од наших» — упита Алексеј Максимович. А какви гласови» А каква страст» Ево овај је обућар, а ето тај, омањи, димничар, чини ми се. Да, заиста, димничар, он је био код нас пре једно три месеца. Слушајте само, слушајте...

Песма се завршила. Први певач пришао је Горком са чашом.

_— За песму, — рече, куцајући се.

Горки је објаснио, кад је певач отишао:

— Њима је, видите, господине мој, сад забрањено да певају на улицама. Раније кроз Напуљ ниси могао проћи — сав град пева. Гладан, бос, а пева. А сад, видите ли, не смеју. Ни рубље вешати да се суши на улици, такође не смеју. Суши и певај у соби. А соба ту и нема. Препоручујем, разгледајте како живе Талијени, беда... ти станбени услови, како се то каже. И да не говорим о томе што је по неколико породица у једној соби, него, ето, и собе су без прозора...

— Како без прозора2

Он показа на свога сина Макса: