Naša književnost

Максим Горки у Италији 235

— Ето, он ће показати. И видећете какве су то собе без прозора. И уз то још и мангал,.. Уопште, господине мој, постаје досадно живети у Италији.

Горки се никад није тужио на досаду, и тешко да му је то осећање било изближе познато. Како сам ја схватио, он је тог тренутка под досадом подразумевао нешто шире. и болније, нешто што је у вези с речју „рат“. Али због празника, због нове године,:он није хтео да назове правим именом тај злочин који се приближавао и употребио је први израз који му је дошао на језик.

Свирачи су свирали и певали дуго — до једно три сата по псноћи. Горки је знао много напуљских песама и, кад би наишао на познату, врло се радовао. Лупкајући лагано прстима по столу, он је устајао и полако прилазио свирачима, стајао уз њих пекако постранце и нежно их посматрао.

—- А знате ли ви много песамар — упита ме одједном.

— Не певам и не знам.

Он је чак устукнуо:

— Је ли то код вас убеђење или случај 2

— Мислим да је случај. У нашој породици није се певало, и пријатељи су мало певали, сем кад се напију... |

— Да, разуме се, то је случајно! Писац не може а да не пева, да не зна песме. Писати — то значи певати. А јесте ли писали стихове2

Рекао сам да сам писао, — и то врло гадне стихове.

Он се осмехнуо и казао ни у шали ни озбиљно:

=— А ја сваки дан пишем стихове.

Након четири године, у Тесели, седећи на клупи пред огромном ватром, он се сетио овог дочека нове године у Соренту. Ту сам гг потсетио на стихове које сваки дан пише. Он је скренуо поглед на моју страну и рекао:

—- То сам ја поводом нове године изражавао жеље. Ја пишем, господине мој, прозу.

Поћутао је, а затим казао нарочитим, врло значајним и сањалач“ ким гласом: А

— Треба писати о Стаљину. Тешко је писати о човеку који вас својим умом задивљује, али сликар нема права да каже: Задивљен сам, —- и зато не могу приступити сликању портрета.“ Уважење и усхићење — то је једно, а уметник — друго. Сликар мора узети кичицу и сликати...

Рекао сам да ће му читаоци целог света бити веизрециво захвални, да су његове успомене на Лењина изванредне, да не треба оклевати. Он је промрмљао, шарајући танким штапићем по песку стазе: