Naša književnost

236 Наша књижевност

_— Из-ванред-но! Ви ми тако говорите као да сам почетник. 5 ето нисам све прикупио, заборавио сам један сусрет с Владимиром Иљичем ·.. Марија Федоровна Андрејева потсетила ме је. Треба водити белешке. Ви бележите»

Рекао сам да не бележим.

__ Памћење је, значи, добро»

__ Рекао сам да је и памћење рђаво.

— Нада је добра, Алексеје Максимовичу.

__ зато што сте млади. Кајаћете се у старости. Ја се, ето, јако кајем што нисам бележио.

Он се осмехнуо:

— Ма да никако не волим да се приказујем као старац, ипак су године такве да треба говорити старачки. Тек у старости се разуме, господине мој, како су тешки сви обичаји, међу њима и старост.

Памћење му је било изврсно. У том истом Соренту распитујући о Паризу, рекао је:

— А јесте ли тамо видели Источни музејг Кинеско одељење 2

И као да је то јуче било, — а разгледао је тај музеј пре двадесетак година, — стао је причати, — и то како! као да је ишао с вама од витрине до витрине. Сетио се париског осветљења, разроког чувара чупаве брадице, који је сматрао Горког за 'анархисту и пратио га најучтивије — од сале до сале. Он је коргчао по столећима кинеске културе, као по дашчицама паркета_

Време за њега није постојало, и, свест о томе била му је очевидно пријатна. Волео је да слуша. Али чим би осетио да је говорник посустао или да прича нетачно, Горки би се одмах сетио неког случаја који је, макар издалека, потсећао на испричани, — и пред вама би потекло и лагано и све искићено дивно његово причање.

Јучерашњи дан био му је близак као данашњи, као и дан пре двадесет или тридесет година. Можда му је због тога смрт била унеколико несхватљива и он је на њу увек гледао с потсмехом. — Човечанство је мора преварити, Ето, рекло би се, пре тридесет пет година требало је да умрем. А ја преварио. Жив сам.

Он је протрљао руке, велике, топле.

__ Неизоставно ћемо је преварити. Ето, ми смо измислили Институт експерименталне медицине, вараћемо је свим средствима.

У Тесели, за дугачким столом, испред кога је нервозно ходао А. Д. Сперански, он упита:

_- Алексеје Димитријевичу, хоћемо ли стварити бесмртност»

Са својом уобичајеном оштрином, забацивши главу, Сперански је казао: