Naša književnost

245

о писцу који се понео славом

Чинило му се, да сваки из гомиле, посматрајући га, сравњује своје уши с његовим ушима, као да хоће тачно да одреди чије су дуже. И мој младић осети као да му уши расту и достижу гигантску дужину. А публика гледа и виче: „Браво! Бра-а-во!“ Тада се у мозгу мога младића роди злослута сумња о томе, да ли он припада самоме себи, и он помисли: „Они сматрају мене као своју својину и сад ће почети да играју мноме као лоптом“. — А ђаво стоји иза њега и подмукло

се потсмехује: „Хе-хе-хе! Гледај само, гледај!“ Погледа мој бедни мла-_

дић и виде да је гомила од десетина порасла на стотине и једнако пљеска. И у гомили стоје благоваспитани потомци Јуде Искариота, Игњата Лојоле и свих других христопродаваца, стоје чврсто и такође пљескају њему.

Очи публике, као стотине игала, заболе су се у груди мога младића, а он је збуњено гледао на гомилу и видео, како се сва лица слише у једно огромно, мрачно, ропско леце, на коме не беше очију, већ само две мутне пеге место њих, и на коме нос беше дугачак, као слонова сурла.

— Гледај! — рече ђаво пакосно се кикоћући — вође њене су јој истеглиле нос, али јој нису запалиле пламен у срцима, и ево, она је слепа! И види, какав јој је језик —- види !

Пред очима мога хероја мицале су се огромне, чулне усне, откри вајући дубоку црну јаму, у чијој се дубини копрцало неко љигаво, кратко, дебело бућкало и са смрадом изговарало: „Бра-во! Бра-во!“

— Ја, господо, верујем у искреност ваших осећања. Ја само не могу да разумем, чиме сам изазвао тако топла осећања. Понекад, знате, мени се чини да ме ви волите стога што не носим капут и што често у својим приповеткама употребљавам непристојне речи. А по: некад мислим, кад бих научио да пишем лирске стихове левом ногом, ви бисте се још топлије, још с већом пажњом интересовали за мене.

— Браво! Брг-во! — гракнула је публика. — М видите, ја мислим да ви нисте прави читаоци, већ просто поштоваоци. Читалац — он зна да је важан не човек, већ дух чове-

пански, и не разгледа писца као теле с две главе. Он га чита, али му не верује, већ над књегом сам мисли: „Еве; ово је тако, а ово није дао 4. размисливши, он чини ма шта добро и после то добро називају историјом. Ви пак, господо, не ствабате историју, већ скандале,.. И још, правих читалаца је врло мало на земљи, а таквих као ви гле шта је! По савести хоћу да вам кажем, да никаквих симпатија а још мање поштовања немам за вас... Другови ми говоре да треба поштовати публику, али нико није могао да објасни —- зашто. Шта ви мислите, зашта би се ви могли поштовати2

Писац је заћутао и питајући погледао на публику. МИ она се ућутала и као да се мало натуштила.

Однекуд дуну хладан ветар.

— Ето, видите — после дугог ћутања рече писац —- ви ни сами не умете да измислите, зашта би вас било могућно поштовати,