Naša književnost

580 Наша књижевност

му је дао нови пуковник отуд из команде на копну. — Као и свака нова метла — љути се Бертолини на пуковника — хоће да се утврди добро на новом месту ту у позадини, а после ће, зна се, као и сви други — вино и жене, а овамо на острво и даље ће неки ћата из команде слати наредбе све луђе и бесмисленије. — Рок од три дана да се сазна истина! Као да се истина цеди из људи ко шира из грожђа — (притиснеш мало јаче па ето ти је као на длану! Ни три стотине дана не би било довољно са овим мрким ђаволима који ето ни рођеног сина неће да познају. И шта ја ту сад могу.

Бертолини принесе цигарету устима, загрцну се, отпљуну, баци цигарету и опсова.

— Морска болест — помисли и притиште руком чело. — Разумљиво код ових валова и ветра а не би било чудо ни да је куга или колера. Они доле у казаматима умиру сваког дана као муве.

Море је бучало, нека непритворена врата у кули, љуљана ветром, цвилела су у зарђалим шаркама и ударала о вратнице. Од силног ветра све је око њега подрхтавало и тресло се као на броду у пуној вожњи, само је лампа мирно и стоички светлела бледом, досадном анемичном светлошћу,

Бертолинију се сажали на себе самог. — М то ми се зове неки живот — помисли и сети се како је летос дошао овамо на острву. Положај команданта тврђаве и затвореничког логора већ тада му је унеколико изгледао понижавајући али га је радо прихватио јер му се чинио независан и подједнако у заветрини и од ратног северца који је брисао фронтсвима и од барских, нездравих ветрова подвала и сплетки што су тровали ваздух по гарнизонима позадине. Са неколико, на брзу руку набављених књига и забавних, илустрованих ревија, са сликом веренице у кожној прегради путног ковчега, рачунао је да ће, далеко од ратне буке, слободан и миран као краљ на далеком Пацифичком Острву, време свог добровољног усамљеништва провести у медитацији, у сећањима, лежећи на благом сунцу на стенама поред мора, испитујући тајне малих скровитих морских драга и влажних морских пећина. Али је и на острву с јесени дунуо ветар, и онај од кога је бежао, и несносни и упорни југ. Овде на острву бесно је ударао морем о хидрине, витлао тамним ниским облацима и млазом ки“ ше лио по стенама, по позеленелим, хладним и глатким зидовима тврђаве, и стаклу прозора његове собе.

Бертолини се присећа како је огрнут кишном кабаницом, испрва волео да пркоси киши и ветру и непомичан сатима стојао на стеновитој обали посматрајући игру облака и бес мора. Али вести које су до њега доспевале чиниле'су га све неспокојнијим, а ветар је осим кише несио собом и влагу, која је продирала до у кости, мекшала