Naša književnost

На осињаку 579

• творио у ухо и живац. Блед је, водењасто плавих очију, са упаљеним очним капцима на којим су само ретке избледеле трепавице. Под кожом, на образима и око уста, титра му намештен али плашљив и суздржан осмех а на затегнутој кожи слепоочница и чела види се како му убрзано ударају жиле. Незгодно му је што седи посред празне собе, осветљен лампом као на рампи позорнице, нема где да наслони руке нигде да склони ноге и Бертолинију, ког потсећа на мало кученце које „шени“ вребајући парче хлеба, још од првих речи је јасно да од затвореника неће сазнати ништа паметно ни корисно.

Сад гахиспитује више по навици и јер нема снаге да се наљути да га отера. Цигарета у руци му догорева, пепео се сам отреса и пада по хартијама на столу. Не пуши му се, овлажен дуван неће да гори и као све ствари на јужном времену лепи се за прсте. Бертолини повуче још један дуг дим и цигарету палцем притиште о пепеоник док га није опекла по јагодици. Онда се сабра колико је могао.

— Стари Ђуровић, рекли су ми био је у свађи са сином.

— Да, готово десет година нису говорили.

— Стари је талац, значи, сад би му била прилика да изађе. Бертолини се са муком мало придиже на столицу и наже над столом. — Наравно, ако му је син заиста погинуо. Ви о томе ништа не знате»

— Знам... како да не... Управо знам понешто — пожурио је затвореник као да се уплашио да ће му Бертолини узети реч, и сав је одједаред живнуо. Говорио је гласно и махао важно рукама али је уза све то говорио неуверљиво, осећало се да је несигуран и да се стално обрће у месту. Зажмуривши на оба ока Бертолини је испод трепавица осматрао како се затвореникове руке склапају и шире као крила у уплашена гуска кад му приносе нож грлу, и више осећао него слушао речи које су му и самом већ биле познате. — Стари Ђуровић вратио се са увиђаја с црном марамом о врату — знак жалости, али је затвореницима мирно и готово равнодушно рекао као и војном иследнику да је леш који су му показали могао бити његов син а могао и не бити — он га већ десет година није видео.

Бертолини резигнирано слеже раменима и несвесно дохвати кутију са пигаретама, извуче и запали једну.

— Пушите ли2

Затвореник заста у говору несигуран да ли треба да пружи руку да прихвати кутију, а Бертолини, не чекајући, љутито притиште кутију прстима, ова шкљоцну, затвори се, и колутну је столом.

Ћутали су сад обоје. Напољу је ветар наишао искоса, дохватио густе капљице кише и њима као градом затресао по прозору. Море, дубоко доле, просто је зарикало.

— Ето, ни ту се не да пишта урадити — мисли Бертолини, гледа у танки дим што се диже са цигарете а онда, захваћен ветром, нагло окреће у ковитлац и нестаје, и присећа се на рок од три дана који