Naša književnost

На осињаку 581

их у коленима, а топао и влажан ваздух отежавао је дисање и у усти ма и грлу остављао неугодан укус и талог налик на дим по жељезничким станицама.

Са копна му нису давали мира. Нови претпостављени у команди заокупио је с неким реформама, упозорава на опрезност и тражи већи запт, који и он сматра оправданим али који га већ замара. З:твореници, које је за првих сунчаних дана опажао само у бројном стању, сад су, и све јаче, дубоко доле у њиховим казаматима, почели да оживљују, да се пркосно усправљају, те се Бертолинију, који се сасвим завукао у своју собу чинило као да седи на осињаку, и у њему је све јасније сазревало уверење да је силно погрешио кад је пристао да дође овамо. |

И од ово неколико мисли Бертолинију опет зазуја глава те још дубље леже у столицу. Светлост у соби од силног ветра, који се сад пробијао кроз прозоре и врата, почела је час да пламса а час да трне те је Бертолини утишан ослушкивао како му се у истом такту разастире крв у жилама, тутњи у глави и испод спуштених трепавица осматрао осветљену главу човека пред собом: танке немирне носнице и бледе меснате усне које су се безгласно слепљивале и одлепљивале. Затим му поглед склизну на рапаву површину зида по којој су сенке светлости извајале месечева брда и долине. — Стене, брда и долине... и ветар југ са кишом. — Сам, а доле хучи море и врију гласови затвореника...

Лево на зиду потезала се дубока пукотина и пузала пут прозора као змија. — Само оне још недостају у овом Нојевом ковчегу — помисли Бертолини, трже се и придиже на столици.

Затвореник, повереник управе логора у соби талаца, још је једна: ко говорио и сад је спомињао војску. — Војници... говорио је.

— Шта је са војницимаг

— Војници који долазе са копна кажу да ће тамо сад бити још горе. За Ђуровића се не зна да ли је погинуо или није па ће сад сви да бију по вама верним људима и војсци, а да књиже на његов рачун. Ђуровићу сад поготову не могу ништа — та не зна се је ли мртав или жив. Веле војници...

— Веле војници... веле војници... — Бертолинију се учини да му се и овај бедни достављач почиње да руга, те се развика.

— Што веле војници то је моја ствар — ја сам командант, али што веле затвореници, то је ваш посао, ви сте... од вике Бертолинију удари крв у главу и љуто га штрецну у слепоочници, виде да нема рашта да се узбуђује те продужи мирно и полако, реч по реч.

— Хоћу од вас да знам је ли Ђуровић жив или мртав2

Човек пред њим, полуотворених уста гледао га је узневерено, О мршава колена једнако је брисао влажне дланове као да су му у њима избили извори зноја.