Naša književnost

582 Наша књижевнбет

— Опростите, али ја сам мислио да би ви то требало да знате. Ваши су га војници убили. ;

— Требало би да знам!... Зар мислите да би се данас натезао толико са вама да ми је то познато, или мислите да сам старог Ђуровића водио на копно да прегледа леш шетње ради, само да би се надисао чистог ваздуха. Слушајте што ћу вам сада рећи... Наши су војници опколили некога, али је тај упалио бомбу и разнео себи главу — на парам парчад. Ни ви свог рођеног оца не бисте познали, али Ђуровић би познао сина, своје се месо ипак зна. — Јесте ли сад разумелиг — питао је Бертолини, и како је затвореник још увек ћутао, Бертолини, једаред већ у говорничком замаху, наставио је:

— Стари Ђуровић није волео сина и сад за њега овако стоји ствар. Ако му је син мртав, онда је слободан, ако је жив остаје и даље талац — с главом у торби.

Затвореникове очи биле су сад влажне, близу сузама, беспомоћне и збуњене као у детета које очекује казну.

О томе ми стари Ђуровић није говорио — рекао је и замишљено заћутао.

Велике маказе за хартију, којима се играо по руци, поручник је ударио о сто толико жестоко да су отскочиле, полетеле на камени под и оштро зазвечеле. — Зопо ашл,.. диг: соте Је јого госсе! (Чврсти су... чврсти као њихове стене).

Тихс, као да говори сам са собом, затвореник се опет јавио.

—_ Опростите, можда то и није важно и не спада овамо, али увече, кад смо легли, стари Ђуровић се ипак окренуо мени. — Божовићу —- рекао је — ти си добар са њима, можеш им рећи да их ни раније, те жабаре, нисам волео, а сад да их мрзим.

Рип е,. та ! (Чврсти а... будале) — љутитом, запенушеном Бертолинију се чинило као да је тиме овом неспособном шпијуну пљунуо у лице.

— Вазга. Апдаје!.

»

Кад је затвореник изишао праћен стражаром, Бертолини је покушао да устане. У глави му се одједном све пореметило, смрчило пред очима, те је морао да се прихвати стола да не би пао. По соби је главињао као да је заиста на палуби орода и једва се некако дохватио прозора и отворио га. Шум мора и прасак таласа који су се дубоко под њим ломили о хридине, за час су овладали собом. Ветар се нем, топао и влажан, провукао поред Бертолинија, окренуо у ковитлац по соби и умало да није притулио лампу. Журно је затворио прозор. У соби је светло опет запламсало и Бертолинију паде поглед на слику што је висила над столом. У императоровом лицу, учини му се, било је нешто љутито, злобно, птичије, а седи неприродни бркови при“ лепљени уз лице као у лоше маскирана глумца. Тененте Бертолини