Naša književnost

ЧЕТИРИ ПЕСМЕ

МИСЛИ

Увис, у висине, мисли неспутане наврх копља витог и наврх катарке! Да лепрше мисли зраком обасјане као дечја машта на таласу варке.

Да полети мис'о, неукротив белац

са духом возара на чуну без крме. Мисао је пилот, жетелац и стрелац и рудар и ковач и опшивач срме.

Да јача кб орлић и из дана у дан да расте, да расте, да се увис вине. Дан је сваки чудо и у себи, чудан, носи ноу радост, дух и дах свежине.

И пучина јутра да ти жеђ угаси

и освежи очи, ћелије напоји.

Предај јутру, зори, као ветру власи

на палуби брода, прегршт мисли своји".

Небо кб кап уља у биће да кане,

да разгори мисли, да букну устанци. Чест по чест, унутра, као луч да плане, да се с мисли скине љуска, њени ланци.

Сваки дан да буде пун, набијен, плодан: размахано крило џиновског јастреба. Степенице духа пређи све дан по дан и испали мисо кб метак пут неба.