Naša književnost

Четири песме 585

ПОГЛЕД НА САЈМИШТЕ 1943

Облаци тешки, сури оловом земљу тиште.

Зидине и костури и логорско двориште.

Глад и смрт која бруси сечиво светле косе.

Људи. Костури. Дуси. Једино мисли носе

у шум улица, њива иза гробнице сиве.

Оштре као сечива једино мисли живе.

САН

Кб језеро, исту слику џ сан враћа. Распламса се пламен, знак и знамен исти: Кроз ловоре, кроз сан примичу се браћа са истока момци, пешаци, тенкисти.

Све светлији сан је. Све цветнији бива.

Ко вода под мостом, кроз сан јутро хучи.

Кроз, сан, кроз ноћ: јутро. Хук се с хуком слива. Кроз хук јутра пожар сна се утростручи.

Часови и дани. Јутро. Подне. Вече. И снови у ноћи и ноћи бескрајне. Вода испод моста шуми, хучи, тече: доноси поворке, звезде и колајне.

Часови и дани. Снегови и траве и небо и плавет изнад јабланова. Сан се уобличи у оквире јаве

и јава се слива у облике снова.

Часови и дани. Сан облике мења. Сан постаје јава. Окосница њена. Сан постаје живот, дрхтај узбуђења. Сан постаје пламен и улична стена.