Naša književnost
ПРВЕ НАШЕ САТИРЕ
У својим умотворинама, у песмама и приповеткама, наш народ је показао смисао за потсмех, за шалу и за сатиру. Ту су жигосави: аге, кадије, попови, нерадници, разна нечовештва и наказности. Отуда није никакво чудо што је наша уметничка књижевност, добрим делом, сатирична. То је утолико мање чудновато што су наши писци, као и народ, живели под тешким приликама, под насиљем, под неправдом, у таквим околностима кад човек мора да тугује или да исмева, или да чини и једво и друго у исти мах. Зато данас, кад говоримо о овој врсти литературе, морамо да мислимо и на Доситеја Обрадовића, и на Вука Караџића, и на Његоша, јер код свакога од њих осећа се дах сатире: код првога у критиковању затуцаности и заосталости, код другога у лолемикама и у оцени Видаковићевог „Љубомира у Јелисијуму“ нарочито, код трећега у сликању турског и латинског живота. Али први наш писац са изричитим сатиричким особинама јесте комедиограф Јован Стерија Поповић. И то значи да нас од прве сатире дели више од сто година, рачунајући од 1830, када се појавила „Лажа и паралажа“.
1
Стерија је био један од оних ретких писаца који се одликују изузетним посматрачким даром, способношћу да ствари и људе јасно виде и да одреде њихов позитивни или негативни значај. Већ у првој комедији он је сатиру упутио добрим правцем, против пробисвета и протува, против моде за којом цео свет безглаво трчи: „девојке, жене, момци, богати, сиромаси, сами филозофи“; против сентименталних пренемагања, против славено-српског језика који је био знак назаднссти, против накарадног васпитања којем су биле узор бечке „прве даме и отмене фрајле“ што „не знају шта је посао, него спавају до девет; у полак девет донесе им штумадла фруштук; затим устану и даду се обући у неглиже“ и „тек у полак дванаест обуку се парадно, па или с Књигом седе код пенџера, гледајући како пролазе млади официри на коњима и пешице, или праве до два сата визите“. Јелица, ошамућена бечким животом и глупим романима, у којима је обично „да љубовници најпре страдају, па после да се узму“ и у којима има толико „либшафта“ и „швермераја“ за „унтерхалтунг", и Алекса — барон пустолов, њих двоје, и поред све претераности, без које иначе нема сати-