Naša književnost

588 Наша књижевност

ре, насликани су врло добро. Он је тад већ уочио извесне извитоперености друштвене које се и и данас, у другим облицима, могу срести.

Но „Лажа и паралажа“ је само почетак. Стерија је много више и много оштрије рекао у „Роману без романа“ и у „Родољупцима“. У „Роману без романа" он је осудио сентименталну књижевност, Милована Видаковића и себе самога. Устао је против изопачене литературе, против многих који „пишу и говоре о оном о чему ни поњатија немају“, против оних који „гледе какви духови по атмосфери пребивају, а не познају траву која им увек у очи пада“; тражио је да се писац, учећи и читајући, спреми за писање, а не да беспомоћно призива неку вишу силу гризући нокте; предлагао је да „сваки сочинитељ, или преводитељ, или подражатељ, или макар писмокрадац дело своје барем 5 година у рукопису држи и сваке године свој рукопис најмање четири пута прочита“; упућивао је на велике светске књижевнике: „Који је год Дон Кишота читао, знам да га добро познаје, а ко није читао. нека се стиди што га није читао, и Србљи нека се сраме што га на свом језику немају, како њега тако и Лесажових, Штернових, Виландових, и многех других сочиненија“. Он је хтео књижевност реалистичку и рационалистичку. Фантасте и блесане, ћушнуте људе, оне за које је свет „идеализмус“, исмејао је жестоко и духовито. Погледајте само ову слику: „Мати, која сина свог по школама ходећи три године видела Није, једва чека да јој кући дође. Ето ти [0] ђака; сав разбарушен и подивљачен, као да је из шуме дошао. Мати трчи да га загрли, но он је тура од себе, тражећи столицу, и руком од наука претоварену главу, да не пад не, подупирући. Мати му се тешка да му није што зло. Она га час једно час друго запиткује, но он ћути, и ако јој што одговори, то је набрецито и сурово. Најпосле каже матери да њему није до њеног бапског разговора, јер он мора мислити. „Еј тешко си га мени (мисли у себи мати), али, хајде, мој је син философ“. С тим узима преслицу и преде. Учени син час пружи једну ногу, час другу, час траје руком чело, час баруси косу. „Мама, шта радиш ти“ Предем мајци“. Ти не предеш, ти само мислиш да предеш". „Ја мислим мајци да си ти луд“. Да, да, ти само мислиш. Овај је свет идеализмус“. С тим устаје и хода по соби што брже може. Њему шешир не покрива теме као другим људима, него потиљак. Хаљина му о једном рамену виси; марама немарно везана.“ И тако даље. С обзиром на то да је овако мислио о „идеализмусу“, сасвим је природно што је Стерија захтевао да у роману не буду само плаветне чакшире него и расцветани тур, да јунаци једу, спавају и рчу, да се жене и удају ради новца и са намером да подвале једно другоме, да понекад и страдају у тамници, а не да се увек ослободе, да понекад буду и ружни а не увек лепи. С обзиром на ово његово мишљење, такође је природно што је тежина ове сатиричне критике пала на господичиће, који путују да себе изобразе, или боље избезобразе, и којима по џепу туђи дукати чреке ни јер је њихов „отац зној много људи у свој сандук исцедио“; природно је што су