Naša književnost

Прве наше сатира 589

тако тешко погођене милостиве госпоје које су стварно немилостиве, ћуркасте помодарке које чезну за оним „од“ уз презиме, Манде које постају Мендине и Саре које се претварају у Сирене, становници палата који спавају, једу и сркућу, ленштине, незналице и глупаци свих врста, филозофи без мозга, учитељи без знања, разни мученици и аскети који су наопако схватили службу врлини и истини, цензура, и читав тај свет који читав век преспава и спава чак и кад је будан. Тако је овом сатиром, која није добро компонована и која има и других мана у погледу форме, Стерија обележио пут и одредио програм једне трезвене и реалистичке књижевности.

У сатиричким делима која је касније написао он је само испуњавао овај програм. Тако је у комедији „Женидба и удадба“, у доброј и актуелној сатири, само опширније разрадио већ јасно уобличену мисао о рачунским браковима. У „Милобрукама“, у низу сатира, он је забележио многе смешне појаве и настраности, и рекао многе лепе мисли. Говорећи о батинама, например, он размишља о републици и монархији: „Многи су расуждавали, и нису могли да постигну: зашто Французи воле републику, него монархију. Ствар је јасна из онога што смо досада говорили; јер сваки владатељ мора да има скиптар, а то је знак штапа или батине. Како је пак изображеније огласило да батина није за човека, а Французи су најизображени народ, то морају и на власт мрзети која носи такав знак у рукама“. — У „Судбини једног разума“ приказан је смушени доктор филозофије, човек који је успео да дође до дипломе, али не и до знања и до памети. У предговору Стеријиним целокупним делима поводом ове сатире речено је оволико: „Судбина једног разума била је уперена против једног старијег писца земљописа и има личних момената. Главној личности је украден разум и онда се нижу сцене без радње, а са досеткама око стилг и језика. Као такав, комад припада прошлости“. Мишљење да „комад припада прошлости“ потпуно је погрешно. Лични моменти, такође, у овом случају, нимало не сметају, него су, напротив, добродошли, јер чине сатиру живљом, реалнијом и занимљивијом. Уосталом, сличних личних момената има код многих ако не и код свих писаца. Најзад, ево у чему су ти лични моменти. Стерија је био у сукобу са др Милованом Спасићем. Између њих развила се полемика, у којој је Спасић био безобзирнији и веома тврдоглав у одбрани очигледних погрешака. Између осталог, доказивао је да треба писати: „ђаце“ а не ђаке, „прирозе“ а не прилоге, и томе слично. Стерија, оштроуман и спреман за шалу и сатиру, узео је Спасићево „Земљописаније“ и друге списе, побележио је из њих све језичке грешке, а доктор је и са падежима био на ратној нози, покупио је све нелогичне изразе, и од свега тога вешто саставио сатиру. Кад разум „седи код куће“, како је писао високоучени доктор, зашто не би могао да буде украден и да га напослетку поједе магарац» Кад се може казати „ђаце“, зашто не и „Словаце, Пољаце, Русњаце“2 Кад постоји „пловеће училиште“ и кад реке