Naša književnost

590 Наша књижевност

имају рамена, зашто не би „пловећа кућа" приступила реци и видела „како је једна река подигла лево раме“ 2 Ето, то су ти лични моменти, или, боље рећи, изванредни елементи из којих је састављена ова успела и увек актуелна сатира. Актуелна, дабоме, јер и данас има интелектуалаца чији разум „седи код куће“ или га је појео магарац. Како поучно, и данас, звуче оне завршне речи: „Боље је бити и добар терзија него жалосни доктор филозофије“.

„Родољупци“ су још актуелнија, још значајнија Стеријина сатира, најтежа његова сатира, можда најјача сатира у нашој књижевности. Какви су то дивни Срби, врли потомци цара Душана, ни узми ни додај прави Недићеви, Љотићеви и Дражини Срби, са родољубљем на језику, са издајом у срцу, са рукама спремним за крађу, са очима на банкнотама. Они су Жутилови или Жутилаји, Смрдићи или Бидеши, Шербулићи или Киђоји, Зеленићке или Павлићке, како већ кад затреба, кад који ветар дуне. „Чији хлебац једете, онога језик треба и да научите“ и који не метне маџарску кокарду... тај је издајица“, — то су њихова патриотска начела. Кад је власт маџарска, њихова је отаџбина „мађар-орсаг“ и јуначке груди краси им маџарска кокарда. Кад је у изгледу српска власт, они постају Славјани, Србенде, сањају о Душановом царству и ките се српским кокардама. Кад опет запрети повратак маџарске власти, врате се и маџарске кокарде, и маџарске речи, и, разуме се, по која немачка реч, као знак благоролства и више културе. Оправдање се лако нађе: „Та ми смо и тако Србљи; а Маџари, кад виде своје кокарде, може бити, да неће ни истраживати за протоколе“. Боже мој, паметни људи могу све лепо да удесе, све да помире, да доведу у склад, тако да и вуци буду сити и овце на броју, тако: „испод 'аљине да се поставе кокарде српске, јер наша срца српски дишу, а споља метнућемо мрске кокарде маџарске, за зе“к како су нас гњавили!“ Тако они живе, тако говоре, тако поступају. Ваљају се у блату издајства. Пљују на народ, на његову прошлост и на његову душу. Пред туђинцем су мањи од макова зрна, љигави као гљива. Увијају се као одвратни црв, шене као псето, пузе као инсекат. Ко је читао ову комедију, тај никад неће заборавити разговор жалосних „родољубаца“ и Мађара Нађа. Колико ту има ропског улагивања и нељудског гмизања:

Смрдић: Ја не знам; ми се хвалимо како смо тукли Турке и друге народе, па све ми пропадали.

Нађ: И мора тако бити, кад немате разбора, и кад сваки о својој глави ради.

Шербулић: Јест, српски је народ луд народ.

Жутилов: Ја не знам шта су ти граничари наумили. Нама је свима отсчество Мађарска, зато се и зове мађар-орсаг.

Нађ: Знате ли шта карактеристику Србаља најбоље показује2 Ваше свадбе, Пре венчања и о венчању „и ху, ху, и ху, ху!“ а после „јао и леле!“

Смрдић: Тако је. Српски је народ непромотрен,

Жутилов: Српски је народ луд.