Naša književnost

Прве наше сатире 591

Шербулић: Бре, српски је народ покварен. Узмите ви фебирове и солгабирове које смо имали: Србљи су увек били најгори. Нађ: Колико ја српски народ познајем, он је добар...

Смрдић: А шта знамо. Је ли истина да нам долази маџарска војска» Нађ: Тако се говори.

Смрдић: Но, треба да их лепо дочекамо.

Жутилов: Ја ћу им поклонити једну краву.

Шербулић: Ја три акова вина.

Смрдић: Ја два.

Нађ: То је лепо.

Шта још да се каже» По себи се разуме да су ови храбри синови опљачкали све до чега су дошли. По себи се разуме да су српску Војводину продали за педесет дуката.

Ово је главни Стеријин рад на сатири, али тај рад ипак не би био у потпуности обухваћен ако се не би узеле у обзир и неке његове сатиричне песме. Ми хоћемо особито три да истакнемо: песму „Изображенику“, песму „Похвала слику" и песму „Српском стихотворцу“". У првој, песник је ударио печат срамоте на лажну културу, на спољашњу углађеност испод које бујају најсвирепији злочини. Варварин „правце забада мач“, а тобоже културан човек „крв полако памуком" сише и „осмехом блажи плач“ жртви. Песник се отворено, жучно бунтовно обраћа културном злочинцу:

Кад Турчин робље продаје на тргу, Безбожник он је и звер,

Кад ти за посао купујеш Прнце Среће отвараш им двер.

Бајазит Турчин, и Пизаро Шпанац Сеју по свету јаде,

Је л бољи овај, Јевропа што њега, Азија првог даде,

Све слепо, глатко, ако и злобно, Просвете то ти је знак,

Је л чудо дивно, што просвету твоју Примити мрзи простак,

У песмама „Похвала слику“ и „Српском стихотворцу песник је, као што је то и у прози више пута учинио, жигосао песнике који рђаво пашу и добро један другога хвале, као што њу зајам говеда се лижу“.

П

Бранко Радичевић, други је наш писац по реду са извесним сатиричним елементима. Он, с обзиром на предмет своје сатире, има извесне сличности са Стеријем. Стерија се више пута потсмехнуо лошим учи-