Naša književnost

592 Наша књижевност

тељима који нам, између осталог, „једну ствар на сто начина излажу, и при сваком начину „разумете ли» вичу; па кад смо сто пута исту реч „разумете ли>“ чули, онда тек примећавамо да нисмо ништа разумели“. Бранко се не само потсмева него отворено грди учитеље који ђаке на разне начине злостављају:

(04, давори, учитељи клети,

Да чудне сте и дивне авети! Пола мачке а пола сте људи, Лица љуцка а мачије ћуди,

А те избе ин за књигу клупе Ништа друго него мишје рупе, Па по ваздан срце вам уздише Да из ђака начините мише, Псуј и карај, па на мацке вуци, Па и онде ка скотове туци, Да свак од њи дркће и трепеће Када госа крај њега прошеће. (01 мачкови, скотине несите, Лепо ли би знали како ваља Од човека правити богаља.

Разуме се, овај Бранков излив је претеран, али ко од нас није осетио некадању школу као стегу, као нешто што гуши, вређа и испија> Кад се човек свега сети, мало је било ведрих тренутака, веома мало таквих часова кад дух добија крила.

| Друга ствар против које је Бранко уперио сатиру — реч је, дабо-

ме, и сада и малопре, о песми „Пут“ — јесте мода, онај наказни утицај туђинштине коју је Стерија на толико места критиковао. Занимљиво је да су код Бранка носиоци моде магарци који и код Стерије имају повелику и важну, мал те не филозофску улогу:

Кад ал, брате, два три магарета, Пуна штифла и- пуна татифлета,

И шешира бечки и фракова, Панталона и крути кроглова,

И мантила, дика бечки снаша,

И кецова, забава јуначки, Рукољуба па још курација, И шпацира, да све боље прија.

И још оно: „Ваш покорни слуга!“ Слуга, богме, али туђи јада, Туђи' јада, туђи' накарада.

Само овде треба учинити једну напомену: говорећи против моде, сасвим умесно — као што се види, Бранко, романтичар и народњак, падао је у другу крајност, па је истицао као савршенство и као најбољу особину, поред пушке и јунаштва -— што је сасвим на свом месту, и старинску народну ношњу. |