Naša književnost

Прве наше сатире 595

Какве гуслег какви урнебеси! Дођ' довече ти на бал, прилане, Па да чујеш, што чуо нијеси, Ја какве су наше далбуланг»

Кад нам банда трамблето засвира, Подаскоче госпојице младе,

Да ти видиш нашега сехира, Разбио би гусле у комаде!“

Јадни гуслар, није боље прошао ни код грађана и војника. Они од њега — занимљиво је што му се обраћају са „ви“, ваљда је то утицај „славне господе“ — траже друкчије песме:

„Де, певајте, што најбоље знате: Умијете л плеват лепу Мацу> И дјевојке како ноћи крате,

И Анчица како љуби Ацу2

Или ону пјесму од мегдана, Гдје се јунак све једнако брине, Полазећи на бој, на душмана, Да, сиромах, како не погине2“

Ова сатирична иронија је помало и болна. То је слика малог града, малог не по броју кућа и по простору који запрема, него малог по духу, по срцу, по мисли, малодушног и кукавног. То је град у коме је живот дражи уколико је прљавији. То је град где је ћифтинска рачуница једина филозофија и где је ћифтински џеп дубљи од сваке мудрости. То је све оно извитоперено и убитачно што се, касније, разрасло до наказних размера у Домановићевом ,Мртвом мору“, „Краљевићу Марку по други пут међу Србима“ и другим сатирама.

М

Трећи сатиричар по реду, један од најбољих и најважнијих код нас уопште, јесте Јован Јовановић Змај. Он је веома плодан, веома утицајан и веома омиљен сатирични песник. То је једно. И друго, он је нашао нове теме, да тако кажемо: погодио је у живац своје доба и своје сувременике. Он је барјактар свога народа, неустрашиви борац против насиља и неправде. Он је немилосрдно шибао:

И младе и старе,

И кумове и пријане,

И старе другаре,

И „светлости“ и „свјатости“ И високе муже,

Који својим идолима Покорњејше служе.

Да ови Змајеви стихови нису само празне речи, поред свега осталог, најбољи је доказ његова чувена песма „Јутутунска народна химна“,