Naša književnost

596 Наша књижевност

која је, уствари, карикатура улизичких песама Стевана Владислава Каћанског кнезу Михаилу. Мако му је Каћански био добар пријатељ, Змај је ову песму потписао као Смлеван Кадислав Плаћански.

Старе мане, старе ругобе, против којих су се борили Стерија и Бранко још су се одржавале, и Змај им није остао дужан — позната је, на пример, његова песма, „Билдунг“, у којој два Душанова потомка славе деветнаести век: „седе млади код клавира, она нобл а он кек“. Али он је отишао много даље од Стерије и Бранка, он је открио узроке свим тим манама и ругобама које су тесно повезане, које су род рођени, које су једна на другу наслоњене, које проистичу једна из друге, рађају се једна од друге и размножавају као гамад. Он је видео да су на једној страни краљеви са дипломатима, са господом старог и новог кова, са разним протувама, чанколизима и дембелима, са свима онима што под расом крију смрдљиву душу, — а на другој страни народ са бедом, са сваковрсном оскудицом, са ропским радом за другога. И раз: махнуо је Змај, не пером него секиром, по краљевима им по њиховој свити, по читавом том змијском сплету који се савио око народа и немилосно га ломи и испија. Његове песме: „Заклетва“, „Хипотеза“. „Онако у ветар речено“, „Јутутунска народна химна“, „Мајушни Бр ико“, „Песма при рођењу једног принца“, „Јутутунска јухахаха“ и друге садрже сву величину тога зла, и свака од њих је не жаока него стре ла, безброј отровних стрела које задају смртне ране, које раздиру лажне образине, обарају круне, митре и цилиндре, и ми сада просто смо у недоумици шта из њих пре да поменемо. Да ли како „владари најрадије по мекоти шећу“2 Да ли хипотезу: „може л' бити без устава, може и без кнеза“2 Да ли како је кнез устав „хранио и — сахранио га“2 Да ли мајушнога Брцка, његове звечке, зељове, попове, односно црне мачке и ону краљевску: што ти | воља бубни, па ће бити закон“ 2 Или „благо нама“, „њег'во величанство велико | ко лакат, данаске је већем изволело плакат“, „јутрос рано зором посто је мајором“, „затим су му сјајну придели колајну“ и „ујутру су већем на сиси били и погледом милостивим земљу усрећили“> М да не говоримо о песми „„Јутутунска народна химна“, коју смо већ поменули. Ту, на змајевски начин, у пламеним иронијама, исказана је сва несрећа у коју монархија сваљује народ:

Овај народ врло добро знаде Да је створен само краља ради,

Да Му даје порезе и хвале, Да Га двори и понизно кади.

Боже свети, не дај ником ништа, Да што више остане владару. Ради Њега сва створења живе, Ради Њега сунце греје с неба, А тај народ, а ту земљу нашу Подржи је — ако краљу треба.